Omer i Merima : tragedija u pet činova

= о > = о

жо» пољ

>-<овго»>

6.

ал

(није ово разумно, него храбра Омера, весело), Да — да! И то! Ал ја то не тражим, Већ тражи стари ред и обичај, А томе свако се покорава Ал' силом не, већ миљем срца свог, Па и ти ћеш у миљу ово све Извршити, јер имаш зашто, да! Сад више нијеси дијете. Човјек си! (готово нијемо пољуба Ибрахима). Жив и здрав био, срећо свију нас! Захвали сад већилу честитом. (нетренимице гледа Алију). (брзо као да сакрије тобожњу забуну Омерову). Не мени, него Богу великом. | (брзо, чинећи се свему невјешт). Сад Етема. (пољуби Етема). (тихо). УКив им здрав био! А сада Халила. (пољуби). | (тихо). Жив и здрав био! Да Бог да срећно! Мухарема. (пољуби). (тихо). Да Бог да срећно! А сада Јонуза. пољуби). (тихо). ХКав и здрав био!

Сад старије по реду сватове! (Води Омера редом старијим ;сватовима. Омер свакога пољуби, а они га обичајно поздраве и честитају му)

(је већ на нићах мурасели потврдио, да је вјенчање свршно, музурлејисао је, и по свршеноме љубљењу пружи је Ибрахиму).

Тај Вјенчани Фатими иде Лист. (прими од Хоџе Вјенчани Лист н пружи га, радостан, Селиму). Ево, на! Нек је са срећом! > по И ти!

(Прими. Вјенчани Ласт и спреми га у потпашај, узбуђено)