Omer i Merima : tragedija u pet činova

78

Ал' 080, (извади етакоце иза паса н жељно га гледа) Меро, к теби води ме, (Испије отров) јер ја и вјера — нераздруживи. (Погледа Фатиму, себи) Не — не! Та није! Вјеруј, није, не, Фатима није крива удесу,

Ко анђео је Божји невина! (Клоне и сруши се у ложницу)

(цикне, ухвати Омера за руку). Зар тако, срећо2 (клонуло, подигне главу и загледа се у Фатиму).

Нијеси крива ништ'. (Спусти главу, изнемогло)

Понестте ме крај двора Мериног, Пред Меринијем двором спустите, Нек мртвога ме Мера цјелива, Кад живога јој не би суђено А теби свака срећа од —- Бо-га! (Издахне. У тај се трен силно заори свирка, пјесма и поцикивање) (врисне и звјера, сва престрављена). У помоћ! Мајко! (Отвори врата и виче напоље) Брзо, у помоћ: (Свирка, пјесма и поцикивање престане) У помоћ! У помоћ! Помозите!

(Зачује се граја, па нагло улазе уплашени: Хатуша, Имиша, Ђулсима, Илвија, Алаја, Селим и Али-бег, а за њима нагрну сватови)

ОСМА ПОЈАВА.

Пређашњи и Хатуша, Имиша, Ђулсима, Илвија,

Алија, Селим, Али-бег и сватови.

Хат (престрављено). Што баг Што зовеш тако очајног

(клоне Хатуши у наручје). Гле, несуђена моја свекрво ! (Показује)

Хат (пусти Фатиму, врисне, сагне се Омеру и прислушкује).

Што би му сада2. МА