Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

нсл сина, приступи моме оцу и с гласом пуним бола рече: уотче, и дуовниче наш! то је страшна битка! а поток јој суза груну из очију. Погледај како је густ и црн онај дим, тамо је и моје чедо. Бог зна далће старе мајке више очима видети! Па сам ти се, слатки оче наш, сад пред образом мајке божје Богу молила. Рекла сам: Боже, Боже! спаси децу нашу! Погледај на нас мајке које пред тобом за децом својом сузе проливамо! Али Боже благи, спаси и Мађаре! Та и њине мајке исто као и ја плачу! Џа сам дошла да питам да нисам се сагрешила што сам се и за њи Богу молила“, Милица Српкиња не каже шта је њен отац казао на ове просте, дирљиве, материнске речи, али она даје пуно право овој доброј жени.

Друга анегдота исто је тако речита, и њу је донео Велики Београдски Календар за 1852. уЈедан Србин из Бачке и један Мађар из Баната у време рата г. 1848 састану се на некој чарди. Обојица, уђу у собу, да попију чашу вина. Ни један не говораше ни речи, него обојица извуку сабље, стану леђма уз вид и оштро један другог гледаше. „Ти ћеш данас умрети“. „Ја ћу те исећи на комаде“, вељаше други. „УКиви један одавде изићи нећемо“. „А ни мртви“. „Али шта велиш на то, брате СУ бине, дал' да најпре испијемо вино, па после, јог! имамо времена да се поубијамо“. » ајде, најпре моје вине, па онда своју крв“. Прва чаша, И вио Војвода!« „Еђеп Козашћ!«“ Друга чаша. „Одакле

»уседи“.

си ти брате!ј« „Ив Бачке“. „Та ми омо субеа тепе“. — а чаша; „Куцнимо се“. „Живио!“ „Ееп“. Трећ | | је!

Ко да 26 гожда нас дво » иви 2“ „Не знам управо, можда нас Ал сњем. имали »Али ми бисмо се, ако се добро помињем, Ј 5 се знам запобити“. „Тако је, и то одмах“. „ Само пе