Omladina

Број 45

ОМЛАДИНА

ЗА ХЛЕБ ПОСЛЕ ПОБЕДЕ ПРИПРЕМЕ ЗА ПИОНИРСНИ СЛЕТ

Крајем ворила је формирана у Подгормци Прва омладинска радна бригада Црне Горе и Боке, која је ових дама пропутовала кроз Београд на своме путу за Војводину.

Црногорски омладинци и омладинке, сакупљени из свих крејсва Црна Горе

|] бригади, правилно су

“ мили позма да иду на пољопривредне редове.

Пут бригаде од Црне Горе до Бео„граде је био напорам, вли весео. И Први меј и пад Берлина м капитулацију Њемачке прославили су они ма путу, ЧОд Подгорице до Андријевице млади Црногорци су ишли пешице. Ишли су ми дању им ноћу да би што пре стигли.

— Ето, видиш, има мас доста босих, маже њихов командант — али ни то, ни рђаво вријеме мије нас зауставило. 30 априла у касно вече лила је киша као из кабле. Ноћ у црногорској планини биља је хладна. Ми смо већ дуго маршеовели. Испод нас, доље у низини, шумиља је у магли Морача. Имали смо и бопесних другова. Али, то је било предвечерје Првог маја. Прегазили смо ријеку до изнад паса, пјешачили до Ли јеже Ријеке и тамо са неродом прославили празмих рада. Мосили смо, исто као у дамима борбе, своје болесне прежо Трешњевика и Вјетарника. Многи од нас сјетили су се борби које су водили ма овим планинама.

— Када смо далеко иза себе оставили Црну Гору, народ нас је у братској нашој Србији дочекао топло м срдачно. Са омладином Србије прославили сто заједно у величанственим манифестацијама у Нишу велики дам педе Берпина, Не скидајући прашину са својих могу, мако уморми, учествовали смо у поворкама м народним играме. 2

— јуче смо ститли у Београд, Многи од мес налазе се први пут у нашем «вавном греду. Овдје смо доживјели највећи дан у мешем животу — капитулацију Њемачке.

Препламули од сунца, кошчати м очеличени, постројевели су се млади Цр-

“

Црноторке у чете им батаљоме. Речи песме „Листај горо, цвјетеј мијеће — Црна Гора у бој крећ доказ су де су оми дело обнове наше земље схватили исто омако свесно им озбиљно као и саму нашу борбу.

Широка војвођанска поља осетиће ускоро м мушну снагу црмогорске сомладине. 15-тодишњи дечак извадио 1500 мина.

Немци су засејали минама сремске оранице. То је динас једини разлог да <е још преостале необрађсне њиве пе могу засејати. Омладина није стала пред тим препрекама. Она је нзучила од минера, који су после пробоја фром. та пошли даље, онсспособљавати ми не. До денас су у томе раду постигнути лепи резултати.

|Б-годишњи омхадинац Теша Гајић из Илинаца сам је извадно 1.300 мина, док је у Шидском срезу омладина из> вадила 8.379. мина.

Озишћене њиве ома обр У последње вгс је обра; с што тракторима,

а 2 ојим

аторима које ома улаже у посао. резултатима које је до

постигла, омладина шидсх предњачи у свим акцијама, он стала најбоља омладина Ср

среза

ма.

|што боље успе, да приредбе

а је по-| а.

Приближује се пионирски слеп. У вим пионирским одредима им домозима осећа се ужурбамост, на свим мо, а то је жеља да пионирски слет пионира у чест рођендана свога драгог друга Тита буду не што достојмијој висини. Двориште ТИ мушке гимназије. Сунце је угрејапо бетон. Топло је као у пећи. У крају дворишта стоји десетак

редова пионире м пажљиво слуша ште им маставмик говори. Разговарамо са маставмиком и пионирским руководиоцем: — Никад се кије пожазала толике жеља да се што пре м што боље маучи програм телесних вежби као сада каже наставник гамнастике,

Око нес се окупљају пионири, „Требало би да наставимо" примећује | дам. Сем се брзо постројише за штеФету. Дисциплима је замста примерна.

Намлази групица од три до четири пионира, резговарају гласно теко да можемо дз претимо њихов разговор:

пионири високи плави шврћа, задово: може указати другу ме грешку коју је учинио.

Мали, црипурести дечак осећа се мелагодно и брани се:

— Није то било ништа, уствари они су први менм масули два пута прашек

И текстилна школа у Лесковцу ради

Сами ученици текстилне школе Лесковцу су оспософил стоје радно

пали ће се њихов 6004 УсКОатно ди повећа ученицима из овскије, који су пре ра-

та ЛУ лих

у већем броју похађали сву кво и учен федералних

у Сот јединица.

У њој ће моћи да се оспособе по| пи млади стручњаци — м јототи текстилне пронводње, толико потребии

|данзс нашој земљи.

за свраб. Ја сам морво да им се осњетим им масуо сам им само једанпут. Веће ог дечка се скупљају, е лице добије израз неодобравања. Размишљајући тренутак рече: И ти см мачелник чете! ИМ није те срамоте што си учинио тако нешто. Требало је да им кажеш да то не ваље, а ти си сам учествовао у томе. Мислим да си заслужно де се казниш тима што ме би ишао не слет, Дечаци иду доље м ми више нс чу-

з

И овако се пионири припремају за свој саст

јемо шта разговарају. Али из њиховог разговора се види колико пионири њ0ле оно што раде м како би највећа казне била за њих: искључење из заједмичких редова и приредби.

Излазећи из гимназиског дворишта срећемо дња озмојема дечака која зуку мосачка колица матоварена старим гвожђем. Од њих сазнајемо да су пиомири 32 одреде м Да сакупљају старо гвожђе. Једен објашњава да све то улази у предслетско текмичење им да сакупљају зето што желе да нејвише сакупе. Други каже да сакупље ју зето што виде потребу тога сакупљања — као што су маши партизани водили борбу против ожупатора теко м ми треба да водимо у ма раду у позадини. Ми ме можемо учинити нешто велико, апм копико год будемо могли — учинићемо.

Сала бивше соколане број У је пуна пионира. Врши се прва проба за писнирску приредбу у ожвиру слета. Царе жућу деца весело кво врапци. Присутни пионири су мали уметници. Онм се свом својом младом душом уносе у своју улогу. Њихове <е мале пости стишћу при помену мепомјатеља, њихо. ви гласови остетничкм звоме говораћи: „Проливема крв вес куне“, док се њиоте очм пуме сузама гозорећи о мајци моје! је сим пегимуо. И њихови гласови љубављу милују каде се пева о драгом Титу м његолима партизачима.

Поред певачких м музичких тачака мајвише има фолклорних мтере. То су митра из разних крајева, -које ће

мам још једанпут симболично показати стварно јединство и братство народа Југославије,

Тахо се београдски пионири спремају за свој слет, мзпрежући сво саоје сжаге да спет што боље успе,

УПАМТИТЕ

Фашистички зликовци су нашу децу слађивали се гледајући

најсвирепије мучили

по плогормма м на-

их како умиру од глади

Митраљезац

Мићо није одмах добио одијело сукна и малу пушку — талијанку. гови су га мз љубави дирали: „Мали! Види војника, •, баш!.. Дијете!" А он је једнако био мирам, пожаткед би се само кисело насмијешно, главу и зацрвенио у лицу, Кад би му већ биво „превише“ морао је прекинути стрпљења и рећи:

— А ви сте ми... Е, видјећете! Онда је одлезио од другова мекуда у страму, разгледао своју пушку, чистио скоро чишћени затаарач м дивио се, Мићо се дивно својој пушкм, он се није знао себи дивити (па он је тек мавршио петнеесту и замста је дијете, како га називају другови, 4, ето, већ се малази у војсци). — Али он је још девно спушео дједове приче о војничким јуришима м „плутонима“ који кад зогрме земље јечи. Знао је да сада м он треба све то видјети м да ће то бити ускоре. Он ће добро нанишанити, његова ће пушка планути и пашће швабо.

— А одакле си ти, друже — питао та је озбиљно командир.

— Из Дрвере, одговорио је бистро. — ја сем из Осредека.

=— Хоћеш ли бити добар!

— Ноћу, обећао је као де је већ давно био ратник и отишао међу друго. ве срећан м задовољен. Ето, командир је добар човјек м, видиш, рекао му је „друже“. Мићо је сада схватио шалу својих другова м змао је да то они чи ме само „омеко“, апи да су добри као м командир и да га сматрају за друга.

Другови су, углавном, престали да га дирају. Једино још омај стари, јени кувар зуцне по коју. А кувар се воли шелити, М то је Мићо знао им настојво де живи са сваким добро и другарски. Многе су му ствери биле нејвсне м нове, па се за њих респитивао,

— А шта је овој — редознало је запитао десетара кеде је својим очима први пут видио митраљез. — Рекао бих да је ово нешто боље од пушке;

— јест, Мићо — увјерањао га је десетар. — То истресе по пет стотина метака ма мимуту. То је њемечки митра. љез. Ми га зовемо „шарац“,

Од тога дама Мићо је зеволио митраљез, али је осјећао да је за њега нејачан, јар митраљез има „осомнавст кила" и било му је помало жао. Вјеровао је да ће једног дана м он постати митраљезац и је сењао о томе како је то лијепо м чесно,

— Дој де, да га и ја мало понесем — мопио је митраљесца Ђоку у покрету. Кад би му овеј дозеолио, неспретно је узимео митраљез којим је са вијзо његове руке и тешком муком маслањзо његов широки ремем на десно раме. Како је то било лијепо када су се ирај пута дјевојке и упирале на њега прстом:

— Погледај де омога војмиха!

Дошао је дан првог екршаја. Мићо је чуо „плутон“, и пуцао, и видео на своје очи како се тамо „ход њих“ из»рћу швабе; падалм су, зли да ли је ен убно којега; Мићо то мије знао м упормо. је разммшњао о томет

— Онај једзи је пао баш кад сам ја окино.

Било му је драго кад му је који друг причао како је у борби чуо његову пушку, а било му је итешко при помисли да још није убио ниједног непријатељског војника.

Треба добро гађати, говорио је пред стројем политички _ комесер. Нишанити по средини хладнокрено, па да видиш: ни једен неће измаћи из наше земље!

Мићо је слушао ријечи свога коме-

али још мије могао тачно знати да ли је који фашистички војник пео од његова куршум јато је жеља да постане митраљезац расла из дама у дам. — Ама, даје ви мени митраљез, рекво је једног јутра пред стројем. Ја га мекако више вопим м чими ми се... Тада је зоћутао, узврпољио се ма месту им погтледео у командира траж: ћи помоћ. Стајао је тако узнемирен м обузет зебњом, као на суду. Командир га погледа, погледа у другове и узе митраљез: — Твој је, рече кратко и потапша та по рамену, — Биће у сигурмим рукама, шта мислита другови!

Другови су били сви за то и одобри-

стајао креј казане ми мехео одобревајући главом.

Маскоро је Мићима десетима била ма положају код Срба. Главне снаге одреда водиле су борбу на другом крају положаја, а ова десатима требало је дз им заштити бок. мепријатељских војника кретало се према десетини., То је биле само патроле — глазмина се кретала мало издеље. Другови су се бојали опкољавања. Рјешили су да отступе. Мићо ни за то

Страна 5

„Брда

Мићо Дошен

|ње вамо“ м да ће их стићи. Ом је, заправо, остао сам на попожају. Ово је како ће

|била прва прилике да види | дејстаовати митраљез, а био је увјерен у његову исправност. Двадосет шваба је наишло у стрељачком строју. Ишли су журно и меопрезно (јер партизани би већ отворили ватру да су ту). Али Мићо мије хтио отварати ватру. Он чекао да Нијемци приђу што ближе. Намјестио је пун моњих, подмазамих метана, прислонио чврсто митрељез уз реме м прилегао за стијену. Кад су шњабе наишле сесвим близу осуо је брзом паљбом, Нијемци су се збунипи. То је за њих било епсопутно нео-

| Мићо је једнако држео за обереч. А омда је вјешто мјењео добоше м опет продужавао пуцати. Са сваким његовим м, чинило му се, шмрила се м расла његова младост!

Када се морао повући пред непријетељском главнином која је ускоро маступиле, режље су му другарице из села да су видјеле четири мртва шволска војмика, како их пронесоше према гарнизону.

Од тога дана Мићо Дошен био је познати митраљезац у Дрверском одреду. ИМ када би другови већ све ис причали о њему нашло би се опет не-

|

— А митраљез» му је чист као суњ це. Најчистији у чети! У бици код Горјеваце мепријатељ је појачање.

Наши су се повукли, али је требало сталити две каммона ној су се налезила међу положајима. Тражени су добровољци. Мићо св јавио први — опет онако мирно као увијек. Опрезно се провукао крој непријатеља им са још зепално обадва ке-

| миома. Знаш, требало је радити журно, а ми то нисмо. никад радили. Али смо м поред тога успјели да „скинемо“ не |колико шваба — причео је послије У чети његов другКад се одржавао Други конгрес другови су га изабрали за делегата. Мићо је бранио да „он то ме зна", соли је натокон пристао. — Ето, кад сте навалили, имћу. Кад се вратио са Конгреса био је пум утисака. Причао је друговима о борби омладине других крајева и укејко је једноставан и милокрван друг | Тито".

Сода без с

је Мићо носио свој митраљез јане — већ два дана и ноћи. Треба је тако, јер је почела Седма не| пријатељска офанзива. |_Били су задњи дани офанзиве — ХУЈ бригада је пошло да се пробије кроз | обруч на С на| пријатељ је био лужав м кад смо сви | мислили да га уопште нема, мепао је | колону бомбама. Тробало се брзо смаАли ја ватра непријетеља била та|ко жестока и изненадна да су меки но|.н другови пошли назад и без команде. Исмусни _ митраљесци | батољона _рјешили су — напријед. Они чак нису з2боразнли ни на такмичење које је тада почело у бригади.

— Другови, ко ће прије да их стјеремо одозго, подемкнуо је Мићо м јурнуо према непријатељу. За њим су ишли остали, Нијемци мису отступали ни корака. Оми су непрестано отискивели бомбе низ страму, али бомбе су већ експлодирале далско за ногама другове. Сада су Нијемци почели бјежати. Другови су их слиједилм јер ово је била мајважмије — стерети их са још једна домммирајуће коте. Мићо је убио тројицу.

Скоро разбијеним Нијемцима је сти-

и

нијем моменту Мићин митраљез је у-

ћутао. Мићо је неколико пута повукао за обарач, матегао ручмцу, ели ништа — митраљез се заковао.

— Повлачи се, савјетоваљи су га друови. — Мићо „повлачи се!

Он није одговарго ништа, он је једмако нешто пипао око митраљеза. Али Нијемци су осјетили зестој ватре. Они су јурнули у противнапад. Мићо је већ вратио једну непријатељску бомбу, његов друг је убио својим митраљезом осам Нијемаца. А друга бомба, која је паља одмах иза прве, била је крај свега! Пламен њене експлозије био је поспедњи пламен живота кога је Мићо видио. мба је експлодирала тачно под Мићиним лицем. Омо је било унакажемо, сасјечено гељериме м тешко рањено — из ране је пљуштале крв. Њу је жудмо упијала пјесковита дрварска земља!

Послиј

борбе другови су га мзнијели, Био још жив. Тешко, тек чујно и једва разумљиво проговорио им је издишући; — Здре-во.. дру-гови. То су биле посљедње ријечи митраљесца Миће Дошена.

он је преварио другове да остаје „ао-

Младен Ољагљ