Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

г : Страна 279

тојимање једиог ^гарода и одређив.ање њетов^е вредноети. Шта може уметноет уопште у овоме с.мпслу, зар ни,је опет на русмом иримеру показа.та русжа књипа, умепничка проза као и поезија, руска музика, уметнички плес. Стари су Грци преко уметно^сти ушли за еве векове у испорију заузимљући у њојј централио мосто; псколпко данас малих народа по СВ01М броју намећу ое уисТину овојом великм у.метнпчком еиагом. Наш народ, који је већ у ередњем веку даО' доказе своје (велике уметиичке стваралачке енаге, принуђеи кшније, да се кроз векогае бори против з:гвојевача и(ли наметнутог му туђина, који је у једном случају културно стајао ниже од њега, >а< у другом био му туђи, данас поновво улази у еретнију фазу свога живоТа, који поновео отвара; вра-та уметности. Сваки уметнички пентар делује ободравајући и иа -ствараоца и на нар^од- Није сигурно далеко час, кад ће и наши најбољи људи поеиетити највећи део своје пажње: стварању, одрж ! ању и развојутаквих центара. Стојећи у музеју Принца Павла, који је створен за н!арод и дан народу, поеетиоц оеећајући! у души нријатно осећање иетимне везе тог народа са ствар-аоцем овог малог храма уметности у коме се магло(вита реч: „принц" издваја из апстрактних престав!а лица из бајки! и веже за одпеђену блиску'личност — осећа оодједно и своју дубоио усађену везаност з'а сву ову земљу, за сав овај народ. Окрепљен и окуиан у овом што је у

Мештровић: Глава Шарца

Мештровић: Мој отац

његовом народу најбоље, он >се пововно препорођен диже до свечовечавског. У а!т|риуу из ког водн низ >соба на све стране, ва једну и на другу -страну Мештровићеве иаријатиде, моје мирно држе свој терет, док су -у >среди1ни као централне фигуре намештеве Мешт|р10вићеве удовице, глава Срђе Злопоглеђе, Милош Обилића, Маркова Шарца, а : тамо на десио опет Мештровићев велики алторелијеф: „Уметник народа мог". Прилавим, враћам се и опет пр^илази^м глави Маркова Шарца и ве могу да се удаљим. Чувар ме већ сумњиво гледа, а ја долазим у искушење, да се дотакнем Шарчеве гриве док ми ее чнни да чујем Краљевићев глас, како му јурећи за Вилом Равијојлом у гори РоманиЈи прети да ће му поломити све четири воге, ако- ли му не достигне вилу. Марко говори, а Шарац лети, лети разваљеве чељусти, усковнтлане гриве, како га је уметник преетавио. Шарчеиа глава, као и онај иеупоредиви кип Милош Обилића ва горњем спрату, као да су у себи упили све што је велико, моћно, и>стинито, снажно', верво у нашем ваР '0ду и овековечили га преко уметникоиа длета за вечва времена. Гледам и гледам очи Мимош Обилића — из којих мао да гледају