Opštinske novine

Д-р Бранка Синобад, публициста.

Живош наиушшене градске деие

Творац немачких васпитних домова Лоце говорио је, да нове државне форме не стварају нове људе, да тек нови људи стварају нове форме живота, да цео социјални проблем иочива на проблему новога друштва, а овај последњи проблем — на проблему новога васпитања, новога одгоја. Одгој, дакле, будућег човека се јавља језгром свих питања, његово правилно и савесно решење значи истински и прави напредак целокупног друштва. Схватајући ову истину, данас се сви социјални радници, а не само педагози у ужем смислу речи, старају, да нађу што правилнији пут, што бољи начин дечијег васпитања. Брига о деци је централно питање не само појединца, не само градских општина и њихових дечијих отсека, већ данас и целокупног народа, који је вођен неким вишим идеалима, циљевима. Љубав, која правилно схваћа дечије питање, не уставља се само на деци народа, коме поједини човек припада, она обухваћа сву децу уопште без обзира на расу, порекло. Пред питањем детета, пред његовим патњама падају све границе и даљине. Дечије је питање универзално питање: од правилног одгоја и среће све деце на свету, зависи мир међу народима! Студирајући дечије питање, запуштеност и беду у којој деца живе, специјално наше градске деце, не можемо се и не смемо ограничити само на свој крај ни из разлога универзалне симпатије према деци, ни из разлога, који нам налаже брига, у каквом ће свету живети наша млада покољења! Кармен Силва, румунска краљица—песникиња, ириказала је у једној дивној песми сав чар драге речи: мајка; индијски филозоф песник Тагора дао је у једној од оних његових незаборавних, као кристал чистих, нежних песама, које личе на молитву, генезу дечијег сна, смешка, свежине: „Откуд долази сан, што пролеће преко дечијих очију?

—■ Долази из зачараног вилинског села, у коме су се међу шумским сенкама нежно приклонила два света. С цвећа долази сан и спушта се на дечије капке! Ко би знао рећи: одкуда долази смешак, што светли на дечијим уснама, док дете спава? — Причали су ми, да се млад, благ траг новог месеца дотакао краја јесенског облака, ког је нестајало, и да се тако у сну јутра, које је мирисало на рану росу, родио смешак, који светли на уснама малог детета док дете спава " Свежина — вели песник — долази детету, као рефлекс оне свежине, која је некад обухватала срце његове мајке!" Поред деце, чији је сан лак, која се у сну смеше, која су радосна и свежа, постоји на свету и неизмерно велики број деце, којима је радост мало достижна, која су несретна, која много свесно и несвесно пате. Познавала сам, и видела много такве деце. При свакој људској свечаности, нашим, београдским, где се здрава, сретна деца играју под окриљем, под брижним надзором, спонтано су ми њихове мале, уморне фигуре излазиле пред очи Рат је број ове бедне деце повећао у ужасном размеру. Зауставићу се у првом реду на Русији, руској деци, на оном специјалном дечијем кадру, који броји четири милиона, који носи болно име „безпризорни", технички назив за сву напуштену децу, децу која су лишена родитеља, надзора, пажње, која су препуштена сама себи и у материјалном и у моралном погледу. Са разлогом узимам пример руске напуштене дечице, која у многоме потсећају на хиљаде наше ратне сирочади, које смо првих година по рату сретали у гомилицама на сваком углу београдских улица. За руску децу 1914. година представља страшни датум. Већ с првим месецима светскога рата, у који је Русија послала милионе својих војника, настало је у унутрашњо-