Opštinske novine

Страна 494

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

сти земље комешање, бежање из страха пред ратним грозотама. Већ ту је остало много деце без родитеља, изгубила су се. Русија је 1918. године изишла из рата, но с тим није била свршена Голгота руске деце, она је постала још страшнија, дошла је руска револуција, грађански ратови, а за тим 1922. год. страховита. глад, која је убила преко 3,000.000 људи Рат, револуција, глад, беда уништили су п"ородичне везе, раставили родитеље од деце, деца у најнежнијем и најнемоћнијем добу нашла су се сасвим сама, већином на улици, избезумљених градских насеља. Самоћа, потпуна незаштићеност, препуштеност на милост и немилост судбини, буди и код одраслог човека извесни осећај страха. Руска деца, гоњена глађу, страхом од самоће, почела су провирати са свих крајева велике земље, пошла су из града у село, из села у град, сретала су се на дугим, прашним путевима, на железницама, у тамним, забаченим градским улицама, оснивала су своје дружине, дружине малих вагабунада, просјака, скитница, почела су падати све ниже и ниже.... Назвали су их „безпризорним", "правонарушитељима".... Мучни сан ове деце нико не надзире! Ништа није тако страшно, као стан у коме та деца живе. Живе по старим, напуштеним кућама, по подрумима, на гробљу, у великим казанима, у којима се кува асфалт за градске улице. Чини се невероватно, но у једном таквом казану смешта се по двадесет, тридесет деце оба пола Живот руске безпризорне деце оцртали су дирљивим речима амерички учењак Голдер, Аустријанац Филип Милер, француски писац и публицилста Г. Духамел, Немац Б. Келерман и многи други, који су били у Русији после рата и револуције. Приказали су нам сасвим мале девојчице, које се баве блудом; дечаке, који краду, пуше, уживају кокаин, картају се, банче, старе и умиру пре потпуног развоја.... Живот, који је отровао дечије душе пре времена, створио је код деце иосебну психологију, страшно неповерење према сваком, ко не припада тужном царству Сезпризорних. Колико год да је тужна и страшна за цео руски народ и појава безпризорне деце, толико је и сублимна улога оне руске деце, која живе у нормалним условима живота, а која су све своје време посветила племенитом послу спасавања, подизања безпризорних. То су деца т. зв. „Дечије Социјалне Инспекције", мали друштвени пионири. Они полазе од принципа: Нико не може тако ниско пасти, да му није могуће помоћи; својом дечијом интуицијом налазе најбоље методе и начине, како да се приближе и задобију погерење и љубав својих малих штићеника. Руски публициста и писиц Зинзинов дао

је у својој књизи „Безпризорније" опис једне мале пионирке, конкретан пример овог дирљивог дечијег рада: „У Курску је власт, а да их се донекле реши, дала безпризорној деци низ старих вагона за становање. Већ први дан вагони су били пуни голушаве, замазане деце, која су тако много потсећивала на мале шумске звери. Из вагона се на далеко осећао тешки задах њихова неопрана тела, песма, псовка, а често и пригушени јецаји.... Једног дана у предвечерје појавила се у вагонима једна нежна девојчица с црвеним рупцем на глави. Смешила се. Прегледала је све вагоне, а кад кад се на вратима појавио први „безпризорни", она му је пришла простим, срдачним, дечијим начином и упитала га, да ли му треба цигарета. Безпризорни је погледао искосо испод своје старе капе, пљунуо на страну и пружио своју намазану руку. Мало после дошла су и друга деца. Девојчица је поступала другарски, нико није могао посумњати, да она има какове везе с „халдејима", т. ј. педагозима, како их безпризорни називљу. Спријатељили су се. Кад је полазила, викали су за њом: Кад дођеш опет, донеси новине, донеси цигарете! Девојчица је доиста опет дошла, почела је редовно долазити сваке вечери, чинила деци безброј малих услуга. Кад би задоцнила, деца су с тугом повиривала из тамних вагона: — Хоће ли доћи данас, неће доћи!?.... Но она је долазила. Неколико је пута услед кише међу њима спавала. Деца су се стисла, да њој буде што више места, била су мирна и тиха, целу су ноћ назирали њен сан и ако сами никад нису на себи осетили, што значи брига и добро старање.... Прошло је лето. Деца ни сама нису знала како, али многи су престали пушити, престали су употребљавати кокаин, научила су писати и читати. Кад се појавила зима, сами су замолили девојчицу, да оснује дечију комуну, малу радну колонију. До данас се од тог истинитог догађаја прошлих година, комуна одржала, води је иста мала девојчица у црвеном рупцу, која је сада велика девојка, а из комуне су у свет изишли добри и ваљани радници, студенти, који дчнас и сами помажу и раде на спасавању осталих безпризорних. Један од те деце посветио се звању омладинског судца, јер је уверен, да ће моћи исправно схватити психологију малих преступника, у чијем је колу и сам био много година. Руске списатељице: Лидија Сејфулина, Вера Инбер, књижевник Илија Еренбург описали су у лепој литератури ове мале, несретне типове. Сејфулинина драматизована прича: „Правонарушитељ" изазива сузе на очи најтврђег човека. Највећи руски социјални радници, научници посветили су велику