Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 495

пажњу безпризорној деци и њиховом проблему. * И код наше деце изградила се, услед тешког живота, посебна психологија. Она су ме често сећала Тагорине приче о дечаку, који је с тугом на веселом сајму гледао играчке, које није могао купити. Познајем малу Љуљушу. Она је једном добила на лутрији 500 дин. Кад је пошла с мајком у град, само се зауставила пред излогом с оним дивним, примамљивим луткама, уздахнула и пошла даље... Мајци је новац био потребан за мучан, свакодневни живот.... Бори је шест година. Има очи велике и црне, но у њима нема никад светлости. Угасила се. Једном сам га једини пут видела радосна, кад је добио неког јефтиног, већ поломљеног дрвеног коња. Хтела сам му рећи нешто добро, па сам му рекла: — Видиш, кад се моли Богу, Бог помаже. — Одложио је свог коња, наслонио се на ручицу, погледао ме великим очима из којих је поново нестало радости, замислио се и рекао: — Бог, не; Бог нас сиромашну децу не чује, молио се, не молио — свеједно!... Ово је душевно стање, болесна, прерана зрелост, старост, коју је тешко тумачити, јер је и сувише болно! Оно, што је у Русији учинио рат и револуција, то су у Индији створиле социјалне прилике. Американка Катерина Мајо у својој књизи „Мајка Индија" приказује страшне хигијенске прилике, под којима деца у Индији долазе на свет, говори о тешком животу индијске деце, међу којом данас ради и код нас позната организација Младих Људи, али која је још далеко од тога, да у заједници с напредним Индијанцима, искорени обичаје и унесе у широке масе просвету и културе, која ће човеков живот поставити на више место. Исто су тако социјалне прилике створиле тежак живот милионима деце у Кини. Услед тешког и прераног рада у нехигијенским просторијама, годишње ослепи огромни број малишана, који се немају где склонити, који су зато стављени најболнијој и најтрагичнијој судбини. По нашим селима, по нашим градовима има такође много безпризорне деце, много деце без родитеља, много деце, која и уз родитеље живе страшним, болним животом! Код нас у Београду, у оделењу Општине за социјалну помоћ дневно дефилују читаве групе сиромашних малишана и девојчица. Сплит је познат са својим типичним малим „факином", који по цео дан луња по улицама, који никад не зна, где ће преноћити. Па ипак,

по најгоре је Београду, где врло често и у дану и у ноћи сусрећемо децу, која просе, која лутају по малим и великим каванама, а зимус је кроника забележила и случајеве, где су деца умирала од глади. По нашим селима у Лици, Банији, Далмацији није ретко наћи децу, која гладују читаве периоде. На далматинским дугим друмовима, који се поносе својом старином, налазите дечаке од осам, десет година, како по цео дан седе и за неколико динара ломе камење за друм. Мрве га тешким чекићем, који тако жалосно одскаче од мале дечије руке, што је испалило сунце, изгризао камен.... По далматинској голети девојчице истог доба по цео дан и ноћ скачу за немирним козама, певају своју тужну песму и везу, везу танком иглицом шаре, мале, измучене душе Али, нису само несрећна деца, која су лишена родитеља! Како страшно одјекује на нашу децу неслога и свађа родитељска, имала сам прилике да схватим у свој јачини читајући дневник једне осмогодишње београдске. ретко паметне девојчице, чији је отац био пијаница, а мати преморена, нервозна од претераног посла и малтретирања очева. Странице мале књиге биле су испуњене страшним Хамлетовским питањем: „Бити, или не бити", у дечијој су се глави вртиле најстрашније мисли, долазила је на идеју, да убије, отрује, само да спасе Русо, Толстој, као и многи други мислиоци, идеализовали су дете, но свако дете носи у себи и позитивне и негативне особине. Задатак је васпитања, да негативне потисне, а развије добре — позитивне. Васпитајући дете, сећајмо се речи дечијег психолога, проф. Корнилова, да центар свега нашег настојања треба положити у стварање моралне воље код детета; верујмо детету, не заборавимо, да и одрастао човек бива рђав само зато, што му нико у животу није рекао, да је добар; сећајмо се, да је нормално васпитање детета могуће тек тамо, где су морални и друштвени услови живота; старајмо се, да сами будемо достојни, високо морални учитељи своје деце. Безпризорне никад не заборавимо. Напредак и култура су илузорни док постоје деца, која не знају, шта значи лаки смешак, свежина, радост. Сетимо се данас, на Ускрс, на блажени празник васкрса доброте и људских идеала, на ту нашу напуштену децу, на стотине оних бедних, анемичних „шатроваца", које васпитава београдска калдрма, а који станују често и по напуштеним гробницама на староме гробљу! Сетимо се тих малих несрећника, и рађимо начина, да им помогнемо, да их спасемо!