Opštinske novine

КУЛТУРНА ХРОНИКА

Д-р Марија Илић-Агапов Изложба у Колу Завод за Унапређење Спољне Трговине, радећи у циљу унапређења домаће и кућне текстилне индустрије, приредио је под покровитељством Њ. В. Краљице у вези са нашим првим Свесоколским Слетом изложбу нашег народног везива, ношње и ткива. Изложбу је организирао на позив Министарства Трговине и Индустрије директор Загребачког Етнографског Музеја С. Бергер, који је задужио своју земљу ретко великим настојањем на пољу скупљања и очувања наше народне уметности. Ова лепа изложба, која је побудила највећи интерес, приређена је у колу Српских Сестара, заслужном женском друштву на пољу националног и хуманог рада. — Одлучујући се, где да смести ову изложбу, интуитивни дух директора Бергера указао му је на најбоље место: — Жене и народна уметност, заступана на овој изложби, тако су уско спојене, да се с овим симболичним спајањем изложбе народног везива с именом Кола Српских Сестара одаје у исто време дубоко штовање свим нашим народним уметницама, почињући од најстаријег доба, када још нисмо имали издиференцираних сталежа, па идући к добу наших дивних краљевских калуђерица Евгеније и Ефимије, које су у својој отменој осами, дубоко тугујући над народном трагедијом после косовске погибије, везле свилом „ боли своје душе" и предале своју нежну уметност народу као највернијој ризници. На изложби упада у очи једна веома карактеристична околност: предоминација приватне иницијативе. — Сви дивни изложени радови: мрке, светло-црвене, златне

Српских Сестара боје, сви дивни ћилимови и народна одела не сачињавају неку службену збирку, која је купљена за толико и толико стотина хиљада и више; изложба се напротив добрим делом састоји од целог низа појединачних збирки удружења и приватних лица, које су прикупљане и израђиване кроз године и деценије, тражећи од својих сакупљача максимум пожртвованости, истрајности, материјалних и моралних жртава. —• У приземљу, на лево и десно две велике собе; у десној су соби били смештени босански народни радови трију бановинских установа, сарајевске тканице веза, беза и ћилима. Управитељица тканице беза г-ђа Марица Прица, уредила је у овој соби прави мали вилински стан. Велика лутка у углу у укусној ношњи из околине Бања Луке придаЈе целој тој соби специјалну привлачност- У соби је и исток и запад и Персија и Турска, и Балкан, па ипак се све то слива у једну хармоничну целину. Виеока, бљештава жута мангала, ниски миндерлук украшен дивним јастуцима, ситни и велики предмети привлаче око и указују на фини отмени укус. Из речи г-ђе Прице види се, колико се и она борила да нарочито за време рата сачува прикупљено и поверено јој благо. „Кад сам видела" вели госпођа —- „да нам Аустрија све носи, немоћна да се друкчије одупрем, Ја сам натрпала пуна два велика сандука најређих предмета и у ноћи, као какав зликовац, закопала сам их до бољих народних времена!" — То је било доба, кад је Босна певала своју тужну песму: „Авај Босно сиротице клета!", упорно гледала преко крваве Дрине откуд јсј