Opštinske novine

Владислав Миленковић, новинар

ОРГАНИЗАЦИЈА СНАБДЕВАЊА БЕОГРАДА: Проблем организације производње хпеба

У прошлом чланку изложили смо користи од оргаиизованог снабдевања најважнијим животним намирницама једног великог, концентрисаног градског насеља. Београд још нема такве организације. Потреба за њоме, пак, из дана у дан све је већа. Њу намећу и економски, и социјални и здравствени интереси престонице. Економски интереси, полазећи од чињенице да претежни део београдског стаиовништва чини средњи и сиромашнији сталеж (само преко 30.000 радника), тражи да се омогући што јевтиније снабдевање; социјални интерес налаже бригу да се животним намирницима свако може снабдети у довољној количини, а за здравствени ниво стаиовништва једног града, поред хигијене станова, битни су довољна и рационална исхрана. Комунално старање у области организације снабдевања становништва најважнијим животним намирницама није ни мало лака ствар. Шта више, рекли бисмо, да је та област у комуналној политици једна од најтежих и најкомпликованијих. Нарочито је тежак почетак када се врши избор начина организовања и артикла. Наша комунална политика у овој области мора што пре отпочети своју делатност. Да је овај проблем толико прешан наводимо ово неколико примера: Београд плаћа литар млека 4 и 5 динара, а у најнепосреднијој његовој околини посредници купују млеко по 2 и највише 2.50 дин. литар; док килограм пшенице кошта 1.50 дин., престонички грађанин плаћа килограм хлеба 3.50 и 4.50 дин.; производи, који долазе са стране у Београд плаћају се тродупло и више, а нарочито рано поврће, које је за шире слојеве уопште неприступачно; механизам данашњег београдског тржишта такав је да у погледу цена омогућује велике промене на штету потрошача; снабдевање најважнијим животним намирницама врши се кроз безброј посредничких руку, које поскупљују живот

и смањују стандард живота и т. д. Савремена комунална политика има за задатак да све ове појаве отклони, да снабдевање најважнијим животним намирницама учини приступачним сваком свом грађанину и омогући, да буде што јевтиније. По нашем мишљењу први корак ове политике требало би да пође од најважније животне намирнице, од хлеба. Хлеб је артикал свакодневне исхране; њега мора свако да набави без обзира на цену. Због такве своје природе хлебна производња представља у неку врсту монопол, под претпоставком да се на регулисање цена не утиче ни са које стране и да се оне одређују по вољи произвођача. Тај је случај у Београду. И стога се никада није десило да су се цене хлебу мењале у сразмери цена главне сировине из које се хлеб производи. Напротив, ако су цене сировине падале цене хлебу су се задржавале на истој висини. А чим су цене сировине расле хлебне цене су знатно прекорачавале тај пораст. Овакву ситуацију омогућавао је још један моменат. На име, поскупљење хлеба никада у нашег потрошача није могло да изазове психолошко дејство, да се овај буни. Да ли је хлеб 0.10 или 0.20 дин. скупљи не игра никакву улогу. Та сума за нашег потрошача не значи готово ништа. Али ако се прорачуна укупни ефект поскупљења целокупне дневне потрошње онда она већ представља позамашну суму. Узмимо да дневна потрошња хлеба у Београду износи 100.000 кг. и да је хлеб поскупио са 0.10 односно 0.20 дин. по килограму. У том случају за дневну потрошњу хлеба издато је више 10.000 односно 20.000 дин. Овај вишак пење се годишње на 3,650.000 односно 7,300.000 дин. А да хлеб није поскупио ова би се сума употребила за набавку других намирница и тиме би се исхрана побољшала и појачала. Па када Је регулисање цене хлебу остављено донекле слободној вољи произвођача, а из искуства