Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 777

сваки престонички грађанић зна да се она никада није кретала у сразмери са ценом сировине, и када укупни ефекат поскупљења претставља замашну суму, онда је јасно да извођење организације снабдевања треба почети од хлеба, неопходног артикла дневне потрошње. Када се приступа решавању овог питања, треба имати на уму, да је циркулација једног добра резултат његове производње. Каква је производња таква мора бити и циркулација. Стога, при одређивању цена треба поћи од производње. Овде се долази на суштину нашег хлебног питања. Производња хлеба у Београду обавља се у две фабричне радионице и преко 450 обичних пекарских радионица. О томе какве су ове радионице, о њиховој нехигијеничности, о немогућности да се производи здрав хлеб и т. д. нећемо говорити. Нас интересује економска страна производње. Ако уважимо све околности просечно ни један београдски пекар не може да прода више од 200 кг. хлеба дневно. При томе треба имати на уму, да у овоме броју од 450 пекарница има и таквих, које су добро уведене и чија је производња далеко преко просечне производње једне београдске пекаре. То нам даје могућност веровања да највећи део ових примитивних пекарница не производи дневно више од 150 кг. хлеба, а можда чак и мање. Обзиром на ово, могли би закључити да у Београду имамо три различите цене хлебу, које су резултат разноврсних производних трошкова. Али у пракси то се не дешава. Примитивне пекарнице неће одређивати цену хлебу према мањим трошковима фабричне производње. Дешава се обратно. Фабрике хлеба ће вазда цену подешавати према цени оних предузећа у овој бранши, која имају највише производне трошкове. Тиме се у истој бранши технички савршенијим и рационалнијим предузећима поред уобичајене профитне рате омогућује и екстра профит. Ето, у томе лежи главни и битни узрок скупоће хлеба у Београду. Макар да постоји и минимално варирање цена оно никада није у одговарајућоЈ сразмери продукционих трошкова и уобичајене профитне рате. Екстра профит у таквом систему производње мора увек да постоји и постојаће све дотле докле и овакав систем. Да би се то онемогућило није довољно регулисавати и одређивати цене, јер се и у том случају мора имати обзира на највеће продукционе трошкове. Коренита реформа у овом погледу мора поћи од производње и на њу утицати да се прилагоди савременим потребама једног великог града. Дакле, систем производње се мора изменити. У току дискусије о хлебном питању, коме се од пре годину дана и у нас посвећује већа пажња, (специјално у „Општ. Новинама",

где је о овом питању изашла читава серија чланака), истакнуто је неколико предлога. Тражило се да се у овој области уведе комунална привреда; да општина својим средствима организује и производњу брашна и производњу хлеба. Други су предлагали да се питање реши на тај начин што би се фаворизирала фабрична производња хлеба. Оба ова предлога имала би за последицу безобзирно уништење система производње на бази примитивних, нехигијенских и малих пекарница. У градовима неких држава одиста је тако и учињено. Нама, међутим, не изгледа да би се овакве мере могле и код нас радикално применити. Стога би били за један други пут, који би припремила и извела сходна комунално-политичка акција. Наши пекари сигурно је да су свесни, такође, да овако више не иде. Данашње доба условљава сасвим други тип и начин организације производње. Све што му стоји на путу бива немилосрдно уништено. Мало и ситно, а уз то још и примитивно, не може се одржати. А и у колико се одржава трибут тога одржавања пада на терет целокупног друштва. Мали пекар своју незнатну производњу мора да надокнађује високом зарадом. Набављајући брашно на кредит он га мора скупље платити. У немогућности је да своју радионицу саобрази захтевима хигијене. Очевидно је да се такве привредне јединице у данашње време могу одржати једино на рачун целине. Али данашње доба носи и карактер веће социјалности. Општина и држава примиле су на себе велике и ширбке задатке у области старања за подизање и унапређење народног благостања. Општа је тежња да се трибути целине за рачун појединаца или чак и читавих привредних грана учине што мањи, што сношљивији. Ни у ком случају се не сме дозволити да се они осећају као велики и несношљиви терети, који су у организацији савремене општине и државе постали и тако велики. У области градске производње хлеба нема се апсолутно никаквог разлога да се допусти, да трибут целине за рачун неколико стотина пекара буде велики и несношљив. Уопште ту несме бити никаквог нарочитог трибута целине. Ни економски, ни социјални нити какав други разлог не може наложити да се данашњи систем производње хлеба задржава уз неку нарочиту жртву целине. Напротив, систем производње се мора саобразити интересу целине. Производња се мора организовати тако, да се произвођачки трошкови учине што мањим на које би, потом, дошла уобичајена профитна рата. Данашња управа београдске општине, похвално увиђајући и сама потребу да приступи решавању овог питања, учинила је ових дана већ први корак. Одредила је наро-