Opštinske novine

Страна 988

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

У културно-социалном погледу Београд је такође учинио знатан напредак. Неколико социално-културних установа које је Београдска општина створила, или чије је остварење материално помогла, изједначују наш град са културним центрима Европе. Оснивањем Дома Стараца и Старица за изнемогле и незбринуте, уступањем земљишта и помагањем од стране Општине, Београд данас има два модерна радничка склоништа и једну неопходну социјално-културну институцију. У погледу болница, амбуланата, потребне брзе помоћи у случајевима болести; у погледу саобраћаја, социалног старања о деци, затим чистоте и хигијенске исхране, културни напредак Београда био је нормалан, потпуно задовољавајући, —• с обзиром на кратак период времена за који је све то постигнуто, и веома брз. Остаје онај ужи, али не и неважнији, културни напредак Београда који је незнатан, за који треба учинити много више и дати му импулса. Објективно говорећи, он, генеолошки, долази доиста доцније. Без основних потреба материалне културе у животу, развијање тога ужег и вишег духовног живота, није могуће и није природно. Духовне потребе човекове почињу се задовољавати онда кад су материалне, бар оне основне и најпотребније, у главном задовољене. То, наравно, не значи да су духовне потребе, зато што су доцније, истовремено и неважније, или да се чак могу занемарити. Ако је духовно сазревање човеково позније од телесног, оно је, можда баш зато, и важније, као завршно и дефинитивно. Тај ужи културни рад, на просвећивању, васпитању, стварању карактера, формирању унутрашњем и духовном, ширењу интелекгуалних видика, оплемењавању у лепоти, у духовној физиономији, оно што ће учинити од београдског грађанина најсвеснијег и најбољег члана државне и народне заједнице, тај рад има отворено, широко и необрађено поље. Пођимо, као што смо препоручили, од основе. Према последњој статистици пописа становништва, у Београду има око 50.000 неписмених становника. Тај број је несумњиво велики, јер представља 20%, петину укупнога броја душа, рачунајући београдско становништво на 250.000. Цифра је изненађујућа и делује непријатно. Међутим, она је још озбиљнија кад се узме на ум, да је то „тотална неписменост" и да су ту урачунавана само лица која не умеју ни да се потпишу. Колико је оних који умеју само то? И колико је других, који не умеју написати ни најобичније писмо или реченицу? Нећемо, држим, ни мало претерати ако кажемо да је готово половина београдског становништва стварно неписмена. Поређење Београда, као центра Југославије, са културним земљама Европе, где се проце-

нат неписмених за целу државу креће између 1 и 10, испада по престоницу страховито. Истина је да тај велики проценат неписмености долази и од наглог пораста београдског становништва притицањем са стране, да је она „инпортирана" и да није стара карактеристика Београда, у коме је, пре рата, неписменост бележена са 8—10%. Али тај број неписмених већ сада претставља ново грађанство Престонице, и не би се смело допустити да то грађанстВо и у будуће буде у погледу обичне писмености тако репрезентовано. Из тога разлога, прва и основна дужност културне акције београдске општине била би сузбијање неписмености. Поред данашњих опште занатских школа, у које долази приличан број неписмених, и које само донекле задовољавају ову потребу, било би нужно стварање квартовних курсева за све неписмене, почевши од 10 па до 40 година живота, који би стајали под управом Школског Одбора и трајали шест месеца, бесплатно. Осим тога контролу уписивања деце од 7 и 8 година од стране родитеља треба тек створити, пошто она стварно не постоји, ма да је она законом предвиђена а основна настава бесплатна и обавезна. Кооперација општине и управе града била би у .овом погледу сасвим умесна. Разуме се да је сузбијање обичне неписмености само предуслов за просветну акцију општега значаја. Јер и они који су писмени немају у Београду никакве могућности да ту писменост искористе у своме личном интересу. Мислимо на онај велики, највећи број, београдског радничког света и породица, запосленог по цео дан у фабрикама, радионицама, трговинама, продавницама, код најразноврснијих послодаваца, — који нема домаћих библиотека, који не може купити данашњу књигу, који се не може служити Народном Библиотеком (јер се њом не могу служити ни чиновници, пошто је рад у београдској Народној Библиотеци чисто бирократски, а она отворена од 8—12 пре подне и од 3—6 по подне, кад је цео запослени свет на својој редовној дужности), и који је, у најбољем случају, упућен једино на читање дневних листова. Апсолутна је потреба да београдска Општина, стварајући своју јавну библиотеку и читаоницу учини то на најкориснији начин с обзиром на своје социалне и културне задатке и циљеве. Зато би било потребно, у интересу угледа Престонице, отворити Централну Библиотеку и Читаоницу Општине, начинити је приступачном и корисном за грађанство. Рад у Централној Библиотеци и Читаоници морао би бити друкчији него у општинској администрацији. Да би рад ових установа био користан, време рада у њима не би смело бити „канцеларијско", јер би у том случају оне биле празне. Стога би правилником, после