Opštinske novine
10
Привредна хропика Београда:
Влада Миленковић, новинар Привредна перспектива 1931
Привредни Београд ушао је у 1931 са знатно више неизвесности и песимизма него ли ранијих година. И за њега, као и за целокупну светску привреду, два су битна питања. Прво је, у коме се стадијуму кризе налазимо данас; да ли је криза већ достигла своју најдубљу тачку? Друго је питање, у коме ће се правцу и са каквим резултатима кретати индивидуални и колективни напори за санирање привредне кризе и обезбеђење услова боље привредне конјунктуре. И на једно и на друго питање нема се још позитивног одговора. Следствено томе, тешко је одредити и привредну преспективу Београда у овој години. У место тога може се учинити неко^ико општих констатација, које проистичу из развоја опште привредне ситуације и тенденција у њој изражених. У Народном Благостању (27 децембар 1930) Д-р В. Бајкић анализом структуре београдског становништва дошао је до закључка, да је Београд чиновничко-раднички град. По његовом рачуну у Београду живи 17.059 лица са просечним месечним приходом од 2100 дин., 48.603 лица са 3000 дин., 88.944 лица са 1400 дињ, и 19.787 лица са 720 дин. Обзиром на ово у Београду постоји „читав низ произвођачких и трговачких радња, које служе искључиво потрошачким потребама становништва." Сем тога, београдска привредна радиност је капиталистички примитивна, техника производње и трговине је назадна. У гранама које служе искључиво „потрошачким потребама чиновничко-радничког становништва" капитал се формира споро и слабо, а то значи изостаје основни елеменат за проширење данашње и изградњу једне нове, савремене привредне базе, која би проширила поље делатности и омогућавала брже и рационалније формирање капитала (у производњи, а не на бази услуга за потребе месног становништва). Оваква привредна основица Београда има за резултат и све остале појаве које прегстављају праву кочницу за привредни
и социјални развитак и напредак Београда. Прва негагивна појава огледа се у примитивизму и заосталости привредног сталежа Београда, који ни за деценију није успео да у себи развије приватну иницијативу у духу потреба савременог капиталистичког развојног процеса, да свој предузетнички дух оспособи за данашње доба, које у пословању тражи и више метода и више напора и више знања, једном речи, више пословних и интелектуалних способности. Отуда је идеал просечног београдског привредника банка. Са улажењем у банку он решава свој животни проблем. У колико успе да уђе у већи број банака у толико се сматра да је више и боље успео. Он се не труди да проучава своје пословне могућности, да примитивне методе рада замењује савременим, да своје пословање развија стручно, систематски и плански проширујући круг својих веза и интересената, да свој предузетнички дух јача и своју иницијативу чини интензивнијом. За њега често ни.је проблем измена технике и метода пословања ради постизања већег и трајнијег успеха, колико да на бази старе технике и застарелих метода обезбеди потребни и жељени успех. Отуда просечни београдски привредник никада неће да види узроке својим тешкоћама у властитом раду и у самоме себи, већ изван свога предузећа и ван себе. Логички томе, његова приватна иницијатива остаје инертна пред тешкоћама, не жели да их отклања, већ тражи помоћ на другој страни —• од државе, општине и других јавних установа. Овакав примитивизам условљава да је просечан београдски привредник меркантилиста у пуном смислу учења ове економске доктрине. Горња анализа била нам је неопходна да би могли да учинимо прву и најважнију констатацију у погледу перспектива привредног Београда у 1931. Код овакве ситуације привредне основице Београда и њених носилаца и за ову годину перспектива не изгледа ни мало ружичаста. Да би наступиле