Opštinske novine

Др. А. Радосввљевнћ, проф. Универзитета

Како се Норвежка и /Јансма боре против туберкулозе

У тренутку када наша Држава, Лига против туберкулозе, Црвени крст, Београдска општина, Уред за осигурање радника, Болеснички фонд жељезничара, и ,још некоје друге установе развијају живу акцију на сузбијању туберкулозе, тако дуго занемареном, веома је нотребно и корисно да се наша јавност уиозна са званичним подацима о иачину, како у томе великом подухвату поступају Норвешка и Данска, — земље, које у томе погледу служе као ирнмер за углед чак и најнапреднијим народима: Ускоро после непобитног доказа (Р. Кох, 1882. год.) да је туберкулоза заразна болест, коју са болеснога на здрава преноси жива клица, бацил туберкулозе — у лекарским круговима Норвешке стекло се је убеђење, да је човек у стању да се против тога зла бори. Из тога се је убрзо и у јавности родила ватрена жеља, да се та борба што пре и што енергичније започне. Носилац те идеје био је Клаус Хансен, који је већ од 1884. г. наглашавао неопходну потребу за стварањем установа, у којима ће заразни туберкулозни болесници моћи бити изоловани и учињени безопаснима по здраве, а исто тако истицао потребу за једним законом, по коме ће власт имати право и дужност да интервенише у циљу спречавања ширења ове заразне болести. После дуготрајне дискусије, у којој су се чешће чули и гласови одлучнога отпора, најзад је 1900. г., по предлогу Хансена и Холмбоа, норвешки парламент донео Закон о специјалним мерама противу туберкулозних обољења. Тај закон има у виду на првом месту предохрану од туберкулозе, тј. да сачува здраве од заразе, а не толико лечење већ оболелих. Он има првенствено циљ хигијенски, превентивни, а не куративни. Главне одредбе тога закона јесу: 1) Обавезно пријављивање сваког случаја отворене туберкулозе тј. сваког болесника који ма којим начином (а најчешће то бива испљувком)

излучује из свога тела бациле туберкулозе. Сваки лекар, када на таквога болесника први пут наиђе, дужан је да га достави службеном лекару (који је уједно и претседник Хигијенске комисије) дотична места. Болесник и његови укућани дужни су придржавати се упутстава, која им лекар издаје у циљу спречавања преношења болести. О томе се старају и у томе помажу такођер и сестре посетиље. У последње време донет је предлог у циљу што сигурнијег проналажења извора заразе, да се обавезна пријава има проширити на све случајеве туберкулозног обољења, дакле и на оне који нису отворени. 2) Најважнији члан (6.) закона односи се на изолацију заразних болесника. Ако је званични лекар стекао уверење да су хигијенски услови у стану болесниковом такви, да представљају опасност за разношење заразе, он је дужан да то достави месној хигиенској комисији. Ова узима у оцену целокупну здравствену ситуацију у стану болесниковом (а не само, да ли болесник може или не може код своје куће да буде издвојен у засебну собу) и на основу стеченог убеђења одлучује, какве мере треба предузети у циљу спречавања ширења заразе. Махом та одлука гласи: да се такав болесник мора од куће одвојити и сместити у болницу или склониште. Та одлука постаје извршна чак и у случају да се болесник томе противи; једини изузетак чини случај, када супружници не пристају да се раставе. Постоји већ предлог да се и у таквом случају не сме чинити изузетак. При доношењу ове законске одредбе била ,је нарочито снажна опозиција, али је доцније искуство показало, да баш она има особиту вредност, те је на крају крајева нестало сваког отпора против њеног спровођења, тако да су сасвим ретки случајеви када се болесник мора силом одводити у склониште. Знатно је олакшала спровођење ове мере дискреција, којом се она примењује. Спровођење законских прописа противу туберкучозе и постигнуће постављених зада-