Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

=?■ Стр. 651

85.15%, 84.23%, 84.11°/», 84.61°/о, упоређено са ценама од 15-У1 претпрошле године. ПОТРОШЊА И ТРОШАРИНА. Не може се ући у област наших пијачних цена уопште, а да се не наиђе на трошаринске узроке који их подижу. Ти узроци постоје и бивају све већи у колико привредна криза бива дуготрајнија и оштрија. На супрот познатој прошлогодишњој сугестији заинтересованих група, испољеној у дискусији за и против одржавања трошарине, очигледно је да трошарина доприноси одржавању привредне кризе и слабљењу исхране код Београђана, јер 62 милиона динара годишње узетих за рачун трошарине значе више но 10°/о поскупљања у коштању укупне годишње исхране целог Београда. Па ипак је та очигледност порицана од стране заинтересованих присталица трошарине. Један од таквих је писао у јавности између осталога и ово: ...,,3а одлуку о укидању трошарине криво је логичарско доктринарство, које верује да директни порези не поскупљују, већ да појевтињавају живот... Код нас државни буџет добија од директних пореза само по 0.37 пара дневно од становника.. Социјални се фактори не могу логички, већ само психолошки тумачити: ко не уме штедети лакше плаћа индиректни но директни порез. Тај психолошки фактор доказује, да директни порези не могу покривати буџетске расходе, већ само могу служити умањењу великих социјалних неједнакости, којих, уосталом, код нас за сада још нема... Суд О. г. Београда треба да оперише са психологијом (светом се не влада логички, већ психолошки) и да се мане логичарског доктринарства, да се мане укидања трошарине... Након оваквих и сличних залагања за одржавање трошаринског система, и у одсуству сваке комунално-апровизационе интервенција Београдске општине на пијаци животних намирница, хоће ли бити неко чудо ако и ове године будемо забележили даље опадање потрошње и слабљење исхране код становништва? Дабоме да неће: јер би то било сасвим логично и у линијама онога схватања да се светом не влада по правилима логике.... На седници општинског одбора, 10 децембра прошле године, у дискусији о општинском буџету, рекао је претседник г. М. Нешић, инжињер, између осталога и ово у прилог делимичног укидања трошарине: ...„Главни извори су прихода, дакле, таксе, дажбине и међу овима тро-

шарина. Општина нема других значајнијих, који би се могли означити узроком данашњег тешког економског стања Београда. Ако, дакле, уопште у домени Општине града Београда леже ма какви узроци томе стању, а опште је уверење, па и суда, да леже, јер је наша вода скупа, јер је наша струја скупа, јер је наша трошарина скупља од свих трошарина у Југославији, онда су они ту, и онда је сасвим природно наша дужност, да своју пажњу посветимо овим узроцима и покушамо наћи начина да те таксе и намете смањимо, да ту трошарину ограничимо, а изградњу Београда заснујемо на другим изворима који неће исцрпљивати народну у овој мери, у којој то чине поменути извори. У том циљу, Суд је предложио да се трошарина не укине, како је то објављено и како се то у јавној полемици истицало, него да се она сведе на једну меру, која неће покварити буџетску равнотежу, али која ће зато, не теретећи најбитније животне потребе наших грађана, олакшати живот у престоници"... Противници логичког, а присталице психолошког метода владања, одбили су смањење трошаринског оптерећења у Београду од 41 милион динара — по 170 динара по становнику — већ су инсистирали на некаквим изменама у администрацији... У штампи и свугде они су били чак и противу привредног растерећња од 25 милиона динара, условљеног компезирањем оног трошаринског смањења са 16 милиона динара општинског приреза на основни непосредни порез од 80 милиона динара. Кад се овај опонентски став присталица владања психолошким методама упореди са оним пијачним цифрама: кунзума и цена, виде се рељефно све зле последице таквога схватања и владања. Ми који мислимо да логика има своје место и у животу владања, имали би права сада апеловати на све оне са супротним схватањем, да своју методу прошире некако и на пијацу цена... Јер, они и њихово мишљење криви су што ће годишња потрошња код животних намирница бити мања за 6—7 милиона килограма, или, за око 28 кгр. по сваком становнику Београда. Ова нехумана и у комуналној политици нерационална тенденција може се по најпре објаснити следећим примером. Ширење грађевинског Београда од 1921 до 1930 године протегло је се од 309 на више од 700 улица. Тој старој и новој сразмери морало је се јуче, и мораће се данас и сутра удовољити јавним комуналним срет. ствима са изграђивањем калдрме, канализа-