Opštinske novine

Др. Јелица М. Нетровић, ДСЧЈИ лекар

С Заштита одојчсади у францусћим градовима

ј Почетком 17-ог века Ујпсеп! с!е Раи1 велики француски филантроп, био је први који се почео бринути о судбини напуштене деце. Пролазећи мрачним улицама Париза Утсеп* сЗе Раи1 је изненада спазио једног просјака како сакати једно напуштено новорођенче, да би могао доцније са тако унакаженим дететом лакше просити. Овај страшан призор бацио је у очајање рођеног филантропа, који је и пре тога знао за злу судбину ове деце напуштене од родитеља, која су умирала свакодневно у предграђу Ио(:ге Оате-а али је никада дотле тако импресивно није видео. Ово је одлучило Уш"сеп1>а да оснује склониште за одојчад и да упути Луизи од Мариака писмо, излажући јој страшну судбину ових малих и молећи је да заинтересује и остале госпође, како би му помогле да отргне од смрти хиљадама напуштене деце. Тако је постало прво склониште за одојчад. Доцније ова установа није увек цветала; али 1640 год. Утсеп! с!е Раи1 успе да за њу заинтересује Ану Аустријску и Луја XIII, који је ујединио ову започету организацију са Општом болницом, претворивши је у државну установу, која је затим постала „болница за находчад и напуштену децу". Тако је основана прва заштита одојчади у Француској. Ма да се овом хуманом установом управљало са највећом ревношћу, резултат је ипак био страшан. У то доба правила хигијенског одгајивања деце у великој агломерацији била су сасвим непозната. Тако 1758 године од 5012 одојчади умрло је 1470 нађене деце у самој болници, чекзјући да по њих дође дојкиња са села; а 2270 умрло је по кућама до.јкиња. Дакле морталитет је био више од 50%!... Али, временом се све то изменило ! Ова установа све се више усавршавала тако, да данас она у истини претставља једну установу ове врсте за углед. Међутим њу смо у почетку овога написа узели случајно за углед. Управо једино зато, што она има ту историографску вредност. Иначе ћемо се у овоме кра-

ћем напису осврнути на све установе за дечју заштиту, којих сви француски градови, а Париз специјално, имају тако много и тако добрих, — да им се човек мора задивиги! Вратимо се сада првој установи, коју смо почели да описујемо. У тој истој дечјој болници постоји и данас нарочито одељење где се доносе деца нађена на улици или деца коју родитељи сами ту донесу одричући се легално. Сва та деца смештена су у нарочитој сали за исхрану одојчади названој 1а Сгесће, то је сала са нарочитим обликом колевки где остају све док не добију у тежини и не дођу на меру једног нормалног новорођенчета. Одатле се деца шаљу у два центра за одгајивање, или дојкињама по разним селима у којима су центри за одгајивање и где њихову даљу негу надгледају резиденционални лекари. Болесна деца, ко.ја-носе на себи наследне трагове сифилиса, или која су оболела од других болести, задржавају се у болници за извесно време, где им се указује прва потребна нега, па се затим шаљу у разне центре за одгајивање — пупониере, у којима се продужује специално лечење које им је потоебно. Захваљујући медикалном прогресу, хигијени потребној одојчадима, добром млеку, чистом ваздуху и сунцу; морталитет ове деце спао је на 2% у самој болници за нађену и напуштену децу и на 5% у опште. У Француским градовима биле су отворене прве консултације (диспансери) за одојчад 1794 године, а крајем 19-ог века оне су се почеле отварати у великом броју. Од тада па до данас потреба ових диспансера у градовима била је све већа и већа. Тако се 1929. године само у Паризу могло избројати више од 150 диспансера за одојчад. Један велики део ових диспансера припада комуналној јавној помоћи, затим Материнској заједници, Материнском милосрђу и другим приватним доброторним друштвима. Сваки од њих чине једно засебно тело чувајући своју независност, али сви они потпомажу заједнички рад и циљ, стојећи у чврстој вези са „Националним удружењем за зашти-