Opštinske novine

Стр. 656

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ту деце", које се састоји од 200 чланова које париских, које провинциалних, а чији је задатак да приближи однос између „Приватног доброчинства" и комунално-јавне помоћи и да тако у заједници отвори што више диспансера за одојчад, јер су они главна база за борбу против великог морталитета одојчади у велеградовима. Сваки диспансер има више лекара, више болничарки и једну сестру походиљу за специјални хигијенски надзор деце. То су болничарке које обилазе и чији је главни задатак да ослободе мајке од њихових предрасуда, да их науче како малу децу хигијенски треба подизати и да увере мајку да је њено незнање често пута узрок дечје болести. Уверавајући дечје мајке да треба пратити савете лекара и надгледајући да се ти исти савети извршавају, оне су у исто време веза између мајке, одојчади и свих диспансера и дечјих болница. Њихов је задатак још да се упознају са материјалним тешкоћама сиромашне породице одојчета, отклањајући их помоћу добротворних друштава и осигуравајући на тај начин лечење малог болесника. Услуга коју пружају ове сестре-болничарке у својој социјалној акцији од велике је користи, што потврђује једна статистика из Лиона која каже, да је смртност код деце ненадгледане од сестара-походиља 13% а код деце која су надгледана 5%. Ове сестре походиље за хигијенски надзор деце добијају наставу по школама која трају две године, а које се налазе при градским санитарним институтима у Паризу, Бордо-у, Лилу, Лиону, Стразбургу, Тулузи и другим већим варошима Француске. Овако наоружани не само персоналом већ и техничким сретствима ови диспансери боре се успешно против великог морталитета деце у раном добу, дајући упутства мајкама како да хране своју децу било материнским млеком, било вештачком исхраном: крављим млеком или другим млечним производима. ■— Ови диспансери боре се нарочито против туберкулозе и других заразних болести код деце, против наследног сифилиса, лечећи децу одмах по рођењу, како би осигурали њихово нормално развијање и отклонили рђаве последице ове тако убиствене болести. У току последњих година отворен је низ нових диспансера у радничким агломерацијама у кућама које је Општина подигла специјално за радничке породице. У овим диспансерима, поред лекарске помоћи одојчадима, држе се предавања и курсеви младим девојкама и мајкама о хигијенској исхрани деце а у нарочитој кујни припремљеној за то. Сваки од ових центара радничких станова има по једну дисцансерку сестру-похо-

диљу, која посећује домове и врши санитетску контролу, надгледајући чистоћу, живот, развитак деце и т. д. Да би избегли прерано одбијање и одвајање одојчета од мајке, које је једно од главних несрећа по њихово здравље, установљене су санитарно-комуналне награде за мајке које доје своју децу. Награде се деле на две врсте: 1. — Мајке које плаћају осигурање, награђене су за прва четири месеца но 150 фр. месечно, за следећа три месеца са ио 100 фр. и са 50 фр. месечно за остале месеце до краја прве године. 2. — Мајке које не плаћају осигурање, примају по 45 фр. месечно за првих 6 месеци и по 15 фр. месечно до краја прве године. У многобро.јним породицама са три детета свако дете има право на бесплатно млеко и то од оиштинског млекарског завода, и то ако је храњено вештачком храном у кругу своје породице и ако отац не зарађује више од 30 фр. дневно. Да би омогућили мајки-радници да сама доји своје дете, подигнуте су од стране градских општина или добротворних друштава сале са колевкама, у које мајке раденице доносе своју децу на чување преко дана и долазе да их подо.је у одређено време. У самом Паризу постоје око 70 оваквих сала са колевкама, које припадају разним добротворним друштвима, а под контролом су градског дечјег заштитног института. Лекарска се визита врши сваког дана; лекар даје директиву било за исхрану одојчади било за одраслију децу, која се налазе у Креху до своје треће године. Овде се болесна деца не примају. Велика се пажња обраћа на то, да се не појави зараза против које се тешко бори у центрима агломерације. Собе за исхрану, то су сале које се налазе у појединим фабрикама и великим трговинама магацинима као што су: Лувр, Галерија Лафајет и др. Оне служе за одојчад чије су мајке упослене у тим предузећима. Свака мајка доноси своје дете долазећи на рад, оставља га у собу за дојење, где долази да га подоји у одређено време по упутству лекара фабрике или трговине у којој ради. По правилу свако предузеће које има на раду више од сто жена изнад 15 година, треба да има и своју салу за одојчад. Сале за одојчад при фабрикама и Сгесћез-еви развили су се нарочито за последњих неколико година, и то као последица велике запослености раденица-мајки. Поред ових установа које омогућавају да се дете подигне мајчиним млеком постоји још и Роирошегезе у којима се примају деца од рођења до своје друге године. Ту се примају деца која из извесних узрока не