Opštinske novine

3

Слободан Ж. Видакрвцћ^Ј референт за штампу Општ. града Београда

Сузби/ање смфмлмса у градопимсж са гледишта соци/алне акције

У прошлој студији ми смо изложили социјално схватање туберкулозе. У збијеном оквиру једног есеја изнели смо које се социјалне мере морају употребити да се туберкулоза победи. Том приликом дали смо дефиницију социјалних болести и подвукли, да је индивидуална медицина немоћна да реши ироблем социјалних болести, и да је за њихово радикално решење потребна једна снажна, брза и коренита реформистичка акција, која би решавајући узрочнике болести решила и њих саме. То што важи за туберкулозу, важи и за сифилис и алкохолизам, као друге по важности социјалне болести. И скорбут — када загрози читавој једној народној области у данима тешке привредне кризе — постаје одједном од индивидуалне болести — социјална болест. И обрнуто — постаје понова индивидуална болест чим изгуби замах и ограничи се на појединце, било због њихове хроничне глади или злоупотребе живота једноликом и авитаминском храном. Али као што смо већ раније напоменули интерес социјалне акције за њега и сличне болести незнатан је, тек је у другом реду и у изузетним случа.јевима! То важи и за читаву серију болести које немају дирек гне и узрочне- везе са социјалном средином. Дајући овако тумачење појму социјалних болести, ми се излажемо могућностима приговора, да су у том случају и све форме тифуса, и маларије, и колере, и тетануса (за време рата) ит.д. социјалне болести. Оне то и јесу. Разлике су тако суптилне и не леже у природи болести него у природи социјалног бића. Зато се за читаву серију тих оболења каже да су она анфиболична у суштини, што значи да су под извесним околностима индивидуална, а под нарочитим околностима социјална оболења. Маларија која дави читаву једну област социјална је болест, јер је за њено сузбијање неопходно исушивање мочвари и уништавање комарачних ларви које су преносник маларичних микроба. А тамо где она нема ни ендемички, ни епидемички карактер — тамо је индивидуал-

на болест! Пегави тифус и друга страшна оболења када су резултат тешких социјалних прилика, мобилног стања, рата, исцрпљености, општих прљавштина, загађености соба, одела и пијаћих вода — онда су социјалне болести, а када се јаве само овде — онде, спорадично и не добију карактер епидемија — постају обичне индивидуалне болести, за које је надлежан искључиво лекар, и где социолози и комунално-социјална акција немају ни пресудну реч, ни водећу улогу. Још смо далеко од тога да сифилис и алкохолизам постану индивидуалне болести, за које би било довољно амбулаторно лечење и лекарска инјекција. Сифилис код нас показује сталну тенденцију рашћења. Управо он фатално нагло расте како у целој земл>и, тако и у Београду, где је према службеној статистици у непрекидном порасту. Нарочито се осећа нагли пораст његовог ширења у току 1930 год., када је у Београду скочио са преко 18% према прошлој 1929 години. У широким слојевима народа није ништа боље стање. И ако је сифилис до пре неколико деценија зват у народу „господском болешћу", данас. је он обухватио страховите размере баш самога народа плавећи по негде читава села, општине, па без мало и срезове. У тим крајевима, где је од живе народне снаге направио гробља онакажених лица, иструлелих рскавица, разједених грла и носева, читава насеља личе на она језива и уклета села лепрозних болесника у Русији. О томе се мало зна, мало говори и мало пише. У овим обесним данима подивљалога људског егоизма ретко ко има времена и воље да мисли о стварима, које га се непосредно не тичу. Има и сјајних изузетака, и ради њих — што рекао песник, ово сунце сија, пролеће мирише, птице певају. Један од њих, вредни и симпатични Д-р Ђур. Ђорђевић годинама се ломи по гудурама херцеговачких и старовлашких села, испитује народ, прегледа крв, спасава тај давно заборављени свет и са својом оданом експедици-