Opštinske novine

Стр. 660

ОПШГИНСКЕ НОВИНЕ

јом другова, равних по самопрегоревању, показује нам месецима и годинама један диван пример хумане акције, пример достојан подражавања. Али на жалост мало их има расположених за ову врсту подражавања. А требало би да их има исувише. Сифилис је страховита социјална болест, која све већма разједа животно стабло наше расе. Око Бигренице, Медера, Злота, Хомоља има на хиљаде породица које је разјео сифилис од малог детета на сиси до немоћног старца на штакама. И ако му је број директних жртава далеко мањи од туберкулозе, он је, еугенички још страшнији од ње. Сифилистички пород то је неопојано гробље новорођенчади! А где је слабија инфекција услед каквог таквог лечења — ту се добива фаланга богаља, блесаваца, инвалида, моралних и физичких. Његов је биланс: Стално опадање народа, смањена плодност расе, свестрана дегенерација, препуне душевне болнице паралитичара и пораст продукционог инвалидитета. Који су социјални узроци за ширење сифилистичког оболења? За њега се знало још пре неколико хиљада година, у далекој и мрачној прошлости првих цивилизација човечанског рода. Али је он онда био чисто индивидуална болест. У извесним крајевима Индије болеснике од сифилиса живе су спаљивали на ломачи у знак гађења и презирања. Кад би се данас ти методи усвојили шта би остало од западних народа, и ко би у њима био џелат а ко жртва?!... Средњи век, који је био мрачан за све душевне манифестације, био је мрачан и за медицинска испитивања. Медицина је била у рукама теокрагије, и ко је од злосрећних болесника избегао аутодафе, тај је имао ту незавидну срећу да се распада у сифилистичном терцијуму, или да зубима раскида себи месо у паралитичном лудилу док му смерни калуђер чита молитве светога Васили.ја или светог Антуна из Падове!... Тек са појавом капитализма и проституције, сифилис добива ове страховите размере; гек у другој половини 19 века он постаје право социјално зло, да би ових наших дана достигао своју ужасну кулминацију! Са појавом индустријскога и привреднога полета — који угурава у фабрике милионе људи и жена, јер данас има само у Немачкој преко 12,000.000 запослених жена у привреди — појављује се проституција као социјални појав 8Ш ^епепз. Ње је додуше било и у данима првих цивилизација: Асирске, Кинеске и др. — али је она у тим временима била хетеризирана, и није представљала никакво социјално зло, а још мање један интересантан економски појав. Било је ње и у класично време грчко, као и у време прве вавилонске цивилизације. Тада је она служила интересима храмова, посвећених богињама: Венери, Астарти и Милити. У храмовима тих

божица практиковала се проституција за новац, већином златан. Приходи су припадали свештеницима. Те старе и класичне обичаје да се религиозни храмови и њихови представници материјално користе проституцијом, сретамо и у Средњем веку, када авињанске папе држе читаве групе проститутских домова и прибирају завидне приходе њихове... Али права проституција у њеном данашњем облику појављује се од онога дана када је капиталистички начин привредне продукције отерао жену и кћер радникову из породице у фабрику и од ње направио најамнога радника. Те жене упослене у варошкој индустрији, награђене врло бедно, изложене свима ужасима беспослице, штрајка, дампинга, привредних криза и других економских потреса, немогући да обезбеде ни дневни минимум за опстанак а камоли материјалну основицу за тешке дане будућности, постале су у извесном бро.ју проститутке. Али не оне бурдељске, којима је проституција једини извор издржавања, и које и морално и по свом положају у привредној продукцији улазе у групу лумпенпролетаријата. Тим радницама је проституција надопуњујући извор издржавања, и оне проституцијом допуњују своје минималне наднице. За ове раднице—проститутке Кауцки каже да су оне чак и привредни фактор јер посредно омогућавају индустриски полет, пошто им узгредна проституција омогућава да истрају са бедно ниским и мизерним надницама!. . Разуме се да огроман део радница живи исправно, а од оних полупроститутки један део временом потпуно напушта посао и полази са свим низ брдо — у праву професионалну проституцију. И једна и друга врста проститутки регрутује се у почетку из редова вулгарне варошке сиротиње. Доцније, са крајњим развитком машинске индустрије и са појавом сталних привредних криза, које притискују чак и средње економске редове варошког становништва, налазимо да се и проституција шири полако и на те редове, који иако не пате од буквалне беде, пате од релативне. Моралне стеге све више пуцају. Стари се етички принципи проглашавају за предрасуде. Оно што се пре тридесет година само сматрало за јавни скандал, то отпочиње да се означава за несташлук младости, за бес крви или наличје великоварошке еманципације. У ствари није ни једно. То је просто проституција, као рефлекс тешких материјалних прилика градског живота, под чијом се тежином из основа изменио стари сексуални морал и изродила нова етика. Што је та нова етика далеко од сваке етичности — то је сасвим споредна ствар. Какве разлике има између сиротињске девојке са периферије, која се професионално продаје за новац и