Opštinske novine

Стр, 952 -а—

О II Ш Т И Н С К Е НОВИНЕ

XI) Средњошколска матица ратне сирочади. Задатак је овога филантропског удружења да прикупи, збрине и школује сиромашну децу наших инвалида и погинулих ратника из целе Краљевине. До сада је кроз дом матице прошло 416 питомаца, готово сви су били гимназијски ученици. Они у дому имају све, и храну и одело и школске потребе. Рад матице није можда колосалан по обиму, али је у истини диван по резултату. 3а. кратко време њенога рада матица је не само сачувала од неизбежне пропасти 400 сиромашне деце наших инвалида и погинулих ратника, него и од њих пружила држави — што је достојно) дивљења — скоро исто толики број лекара, инжињера, учитеља, професора, новинара и официра, у опште елиту нашега друштва и наше интелигенције. XII Друштво Мајке Јевросиме. Пре непуне три године основано је друштво Мајке Јевросиме са задатком да школује нашу сироту и незбринуту децу. У том циљу друштво је отворило српскофранцуско забавиште са једним обдаништем и малим интернатом. У забавишту има редовно око 150 деце. Значајна је и достојна јавне похвале најновија одлука друштва да на свом лепом имању у Остружници подигне велики дечији дом за 200 деце. XIII) Феријални савез. Мало је организација које су разумеле значај физичког одгоја као Феријални савез. Некада је Пруска просветна управа пристала да се један час недељно немачког језика избаци из гимназије и замени једним часом више гимнастике и физичког вежбања. Такав исти пијетет према кретању у здравом ваздуху, према сунцу и летовалиштима, има и југословенски Феријални савез. У прошлој години Савез је окупио око себе скоро 16.000 чланова. На разним летовалиштима било је преко 500 чланова. XIV Дом малолетника. До скора приватна хумана установа, у коју су упућивана морално посрнула деца од стране хуманих друштава. Од 1 јануара прошле године у дом се примају само малолетници од 14—17 године старости осуђени судском пресудом. Од тога доба дом малолетника постао је нека врста корекционог казненог завода. Дом има основну четвороразредну школу, занатску троразредну и пет разних занатских радионица. Кроз дом пролази близу 90 малолетника годишње. Уређење је у дому рационално. Ту се малолетни осуђеници уче реду, продуктивним пословима свију врста, и дисциплинују вољу за свој будући рад и привреду. Толико се са малолетницима у њиховом београдском дому добро и културно поступа да се прича, како су два одрпана дечака глеДајући малолетнике у помпезној, соколској униформи са својим оркестром, како парад-

ним кораком иду кроз варош, уздисали пожудно за њиховим животом: — Видиш, вели старији млађем, ми нисмо ни хлеба сити, а како они лепо живе. А имају да једу онолико . .. — Јест, одговара му мали чупавац, ал' да гако живиш треба прво да украдеш! Без тога те не примају тамо! Каква иронија! Гладна и незбринута Деца са перифериских улица завиде малим осуђеницима! Дом малолетника дао је до сада невероватно лепе резултате. Са малим и разумљивим изузетком из његових се питомаца регрутовао један леп број занатлија и корисних радника у нашем друштву, који би без помоћи овога дома постали професионални преступници. XV Друштво за заштиту девојака је једна лепа, племенита и модерна установа. Штета је само што наше вредне госпође, које са успехом воде 90% хуманих институција у Београду, немају довољно материјалних срестава да прошире ово друштво и организују га потпуно рационалистички. Овако због оскудице простора и срестава, бачено у једну обичну породичну кућу, удружење је принуђено да под једним кровом држи и оне питомице, које су већ поодавно почеле да се морално котрљају низ брдо, као и оне које су и физички и морално девичански чисте, само што их је беда и социјална неправда бацила на београдску калдрму. Систем сепарације, тако потребан ту, није доследно спроведен, јер оскудица материјалних кредита повлачи и оскудицу простора. И ово друштво, и етаблисмани за корекцију малолетника морају да испуне ове битне услове ако се хоће да они пруже позитивне резултате: Прво, они морају да спроведу систем сепарације до крајњих граница могућности. Затим да све питомце своје нагнају на принудно изучавање заната, и треће из добивених осуђеникових зарада да се резервише потребан капитал и исти преда осуђенику када изађе у слободу. Предаја тог капитала и отварања радње могло би да буде преко Друштва за изналажење рада пуштеним осуђеницима. Баш ова веза, тесна и органска између корекционих завода, берзе рада и Удружења за налажење рада пуштеним осуђеницима показује неопходност јединства рада, с једне стране свих хуманих друштава а с друге стране оних установа које „ех оИпо", спроводе социјалну акцију. И у овом се случају види јасна потреба опште концетрације и једне дирекције у целокупном социјално-комуналном раду. Брзина темпа и правилност рада траже једну дирекцију за социјалну акцију, али такву која неће вређати ни полет приватне иницијативе, ни аутономна нрава приватних организација.