Opštinske novine

Стр. 964

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

неодложна потреба решења акутне кризе и тежње за спасавањем нације у питању наталитета, дотле у енглеском решењу треба више назирати жељу за кораком у напред, поред већ извесног, не сасвим очајног, постојећег стања. Осећаји за добро и лепо уређени кутак огњишта много је јаче развијен код Енглеза но у ма којој другој Европској земљи и представља једну од главних брига, ако не и најглавнију, свих друштвених енглеских класа. Ако се томе дода да се и код њих доцни.је збиља била појавила озбиљна несташица у становима, лако је разумети на какав су све начин они решили своје станбено питање. Децембра 1919 године чувени закон о становима „Хаусинг енд Таун Пленнинг Ект" добија и последње допуне. Скуп целог тог законодавства преставља у ствари један велики експозе станбеног питања у Енглеској. Предвиђено је грађење 500.000 нових кућа, цифра која је сматрана као минимално потребна, јер се држало да су 100.000 кућа биле потребне да се саграде још пре рата и да 5 година није ништа било зидано. Влада је дакле хтела, попуњујући тај бројни дефицит у становима, да успостави нормалне односе понуде и тражње станова, чим криза буде прошла или се буде осетно ублажила. А у финансијском погледу систем се основао на мишљењу да ће се већ 1927 године један добар део (једна трећина према компетентном мишљењу) подигнутих ненормалних цена станова морати спустити и тиме довести у равнотежу са ценама осталих артикала и животних потреба. Остварење једног оваквог плана захтевало је огромне пореске жртве од самих Енглеза. Рачунало се да ће држава морати издавати по 1200 милиона динара годишње за време од 60 година. Значи да финансијска решења сачињавају и овде најважнији део проблема новог законодавства и да су у ствари његов костур. Влада је врло лако могла да свали на велике градске општине техничку бригу да се што пре подигну нови квартовн са новим становима, али није могла да захтева од њих да приме на себе толика финансијска оптерећења. Било је потребно 500 милиона фунти само за зграде а 17,6 милиона за терен и за уређење улица. Такве велике своте су се могле добити једино зајмом али не једним великим државним зајмом као што се то у први мах мислило, него мањим општинским зајмовима у значајним и већим општинама, (чија је сопственост оцењена на најмање 200.000 фунти). Уз то су разни локални синдикати били позајмили знатне суме својим општинама. С друге стране за мање општине влада је узела њихове зајмове на себе. Обрасци свих тих зајмова су врло разноврсни а држава је потпомагала и друге комбинације као на пр. дозвољавала је да се ви-

ше општина здрз^же и да заједно издају емисију облигација. Дарежљивост и очинско старање државе према општинама се показало у толико веће у колико је цела та процедура око државне помоћи испала врло проста, то јест без дугих и компликованих процедура. Чим се потребни планови око изграђивања одобре од стране надлежног министарства, општина изда бонове који носе 6% интереса, а у висини потребне суме за поменуто изграђивање и са радовима се почиње одмах, Тек после, без одлагања самог зидања, општина закључује са државом уговор о помоћи приликом исплате бонова и о висини кирија, које ће се захтевати за нове станове. Да би цела операција успела потребно је било заинтересовати публику да купује бонове. Због тога је новинарска пропаганда око тога врло велика и баш због ње сваком Енглезу је позната сва виталност станбеног питања у његовој земљи! У колико је држава била примила на себе бригу око финансијских операција у толико се била постарала да се израда планова и њихово техничко извођење пренесе на саме општине. Оне су и раније биле упућене да саме раде те планове али закон од 1919 год. стављао их је у пуну обавезу за тај посао. Да општине не би лутале и предлагале неумесне скице Министарство Народног Здравља је издало Упуства за израду планова, које су могле да послуже чак и приватној иницијативи. Примећујемо да детаљно и савесно израђена Упутства ипак нису приморавала општине да се њих слепо држе: извесна корисна отступања, практичне новине као и избегавање монотоније у пројектима врло су радо примани. Влада је кроз упуства задржала и даље принцип да сваки озбиљан и стручан архитекта може имати слободу пројектовања и не може се сматрати да поједини захтеви из Упуства као на пр. најмања кубатура простора за становање, услов да зграда буде добро изолована од влаге, да има своју канализацију и т. д. омета.ју слободне концепције доброг архитекте пошто се ти услови лако примењују на све пројекте и техничке замисли. 1920 год. Министарство Народног Здравља издало је и једну брошуру са серијом типова зграда за становање, које је требало да допуни услове и да олакша скромним општинама рад у погледу пројектовања. Сем тога часопис (Хоузинг) кога месечно издаје исто Министарство доноси разна решења и стручне савете из дрвених, бетонских и гвоздених конструкција тако да општине, управљајући се по њима, нису морале да зазиру да им планови неће бити одобрени. Значи да је Енглеска влада била предузела поред финансијских мера и све остале предострожности да нова градска насеља и нове зграде испадну што бољим а нарочито да се