Opštinske novine

Прилози за историЈу Београда:

Михаило С. Петровић, новинар Како је постао Београд? — СвршетаЕс V Међутим, много више него својим мученицима, сингидунска црква прославила се за време аријевске јереси, која је неколико деценија растрзала тек ослобођено Хришћанство. У тим првим борбама хришћзнских секта Сингидунум је играо једну од најважнијих улога. За неких седамдесет векова свога битисања, црква римскога Сингидунума и нашега Београда прошла је кроз многе занимљиве и бурне догађаје, али никада није изазвала толико интересовање целокупног хришћанског света, као у четвртом веку хришћанства, у доба аријевске Јереси. По нашим данашњим схватањима скоро невероватно изгледа, да је онолику буру могла изазвати појава, као што је било аријанство. Али, у оно време хришћанског занесењаштва, ништа није изгледало претерано. Аријанство се појавило одмах после Миланског едикта, којим је цар Константин укинуо прогоне Хришћана. Презвитор Ариус, у Александрији, почео је 318. године да проповеда јеретичко учење, по коме Син Божји није вечан, нити је исте суштине као и Отац. По њему Христос би био само прворођени створ божји и посредник очев у стварању света. Против Ариусовог учења устали су одмах многи епископи, а нарочито они на западу. На црквеноме сабору у Никеји, 325 године, утврђено је званично мишљење, да је Син јединосушан са Оцем, а Ариус је осуђен и прогнан у Илирик, где је остао три године. Појам Илирика био је у то доба прилично растегљив и обухватао је готово целу нашу данашњу земљу, али је врло вероватно да је Ариус своје прогонство' издржао негде у околини Сингидунума и Сирмиума, јер је ускоро затим тај крај постао легло његових најенергичнијих присталица и најнепомирљивијих заступника његовога учења. Са прогоном Ариуса почињу жучне борбе између Аријеваца и правоверних, али од године 328, када је сестра цара Константина, Констанција, ослободила Ариуса прогонства и од његовога гледишта учинила дворско мишљење, аријанство је узело озбиљнога маха и запретило, да ће победити правоверне.

Кад је 335. у Тиру, у Сирији, сазван црквени сабор, ради решавања догматичних питања, преовладали су аријевци. Тада су се на скупу црквених отаца појавила два сасвим млада човека, Ариусови ученици, Валенс и Урзацијус. Њих сабор одреди, да на лицу места испитају веродостојност тужби, које су цару Константину поднесене против александриског епископа Атанасија, касније светога Атанасија, непомирљивога Ариусовог противника. На основу онога, што су они сабору доставили, свети Атанасије буде прогнан, а они за награду постављени за епископе, ;едан у Сингидунуму, а други у Мурси, (Осеку). Тиме, што су два најватренија Аријевца, два млада, енергична човека, премештена у наш крај, Панонија је постала средиште аријевске јереси. Око Сингидунума су се почеле водити најжешће борбе између правоверних и јеретика, једно због тога што је у Сингидунуму пребивао јеретички вођа Урзациус, а друго зато, што се Сингидунум налазио на граници између западнога царства, у коме су владали правоверни синови цара Константина, Констанс и Константин, и источнога царства, у коме је владао аријевац Констанције, такође син цара Константина Великог. Та борба обележена је читавим низом црквених сабора, које је сазивала час једна, час друга страна и на којима нису бирана сретства, којима се желело доћи до победе. Употреба силе, подметања, денунцирање и клевете биле су најчешће употребљене методе. Године 341. папа Јулије I сазове сабор у Риму и ту без аријеваца прогласи да свети Атанасије није крив, а све аријевце, као отпаднике, анатемише. Међутим ни аријевци нису седели скрштених руку. Кад је 343. сазван општи сабор у Сердици (Софији), аријевци изађу унапред добро спремљени за борбу. По причању светога Атанасија Урзације и Валенс још на путу од Сингидунума до Сердике сковали су план шта да раде на са-