Opštinske novine

€тр. И20

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

рављено. 35% од укупне цене што се.по потреби може убирати за нове радове, најбоља Је гаранција да ће тај водовод без икакве друге помоћи моће несметано да се раширује и усавршава. Тим начином постигла је Париска општина да њен водовод постави на завидну висину, у техничком и финансијском погледу. И Праг има у тарифи водовода нешто чега друге Општине немају. То је такса која се наплаћује од кућевласника. Она износи 2 до 10% од годишњег износа кирије. На тај начин покривени су издаци за воду, која служи јавним сврхама — поливање улица, Јавне чесме, заливање паркова и т. д. Тиме

Ноби резер&оар на Дедињу у граћењу

су велики издаци, који би пали на терет Општине, а ова их у виду разних такса и приреза пребацивала на житеље, у потпуности покривени, и водовод добио један издашан приход. Тарифа београдског водовода, како је била установљена 1892 године (одобрена 10. јуна), није се много мењала. Она је у принципу остала иста. Према „Правилима за везивање новог водовода" (Београд 1892 г.) чл. 10 основна такса на воду плаћала се према одајама у кући, а износила је 0,30 динара месечно (данас 2,50 динара до 3 одаје а преко 3 одаје — 3 динара). Одаје мање од 4 кв. м. (данас три) нису се урачунавале, а одаја већа од 50 кв. м. (данас 30) рачунала се за две. Према члану 11 поменутих Правила право на количину воде по основној такси имала је кућа са три одаје 1.200 литара или 24 акова воде за сваку одају (данас 1800). Кућа која није имала више од пет одаја располагала је правом на 1000 литара, односно 20 акова воде за сваку одају, док кућа која је имала више од пет одаја уживала је право на 900 литара, односно 18 акова воде зас ваку одају (данас та разлика не постоји). Према члану 11 Правила из 1892 године плаћао се вишак, ако се потроши изнад означених количина воде, који је износио 0,35 динара за сваких 1000 литара више

утрошене воде (данас се за вишак плаћа 5.динара за сваких 1000 литара). Београд је 1890 године имао 54.350 становника; дневно је било исцрпљено до 3000 м 3 воде, према томе је отпадало дневно на једног Београђанина, у дане максимума производње, око 50 литара, док данас отпада на једног становника око 120 литара пијаће и 30 литара савске воде. Зашто се у време од скоро 40 година није могла да реорганизује тарифа београдског водовода? На то питање једини одговор би био: зато, што су то диктовале прилике Београда и Београђана, као и стање самог водовода. Они који су стварали тарифу беогр«дског водовда, били су инспирисани иДејом да грађанство, за своје најнужније потребе добије воду што јефтиније. Онај део грађанства, који троши много воде, нарочито трговачка и индустријска предузећа, државне и самоуправне установе, као и приватна лица Која троше издашније воду, да плаћају ову скупље од сиромашног грађанства. На тим социјалним принципима од пре 40 година почива и данашња тарифа београдског водовода. Према данашњем стању, има у Београду 1188 зграда са једном до највише 3 просторије, које у свему имају 2837 просторија. Код ових се наплаћује основна такса по 2,50 динара месечно за утрошак од 1800 литара по просторији. У зградама са више од три просторије има у свему око 200.000 просторије, код којих се примењује такса од 3 динара месечно за потрошњу 1800 литара по простору. Према томе, београдском водоводу је на овај начин загарантован износ од преко 7 милиона (тачно динара 7,371.714) годишње/ То је тек 1/3 буџетских расхода водовода а ни 1/5 од укупних његових годишњих трошкова. Шта бива? Да се разлика бар донекле покрије, приступило се систему „вишка": онај који потроши воде преко установљеног минимума, има да плаћа скупље. Тиме се Општинска каса помогла за скоро исти износ (некад и више) од онога што јој даје основна такса за воду. Тако је овај систем одређивања минимума потрошње и вишкова резултирао у главноме из чисто социјалних разлога: помогло се сиромашном, на рачун имућнијег. Ономе који нема сретстава да поднесе плаћање вишка, зајемчена је довољна потребна количина воде по повлашћеној цени од 2,5 до 3 динара. На тај се начин постигло, да 75% грађанства добије воду, с обзиром на велике трошкове њене производње, по врло ниској цени, док је остали део, а нарочито разне установе, више оптерећен. Да је имућнијем лакше поднети ту разлику цене између њега и сиромашног грађанина, него што би сиромашни подносио вишак који би му се