Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1121

натоварио кад би се вода продавала по водомеру без обзира на број простора, о томе не треба ни говорити. Али, то су разлози који говоре у прилог већине Београђана, а никако у прило1 финансијске полигике водовода. Водовод дана с — а то је било скоро увек — није у стању да покрије ни своје текуће редовне трошкове, без обзира на његову изградњу и усавршавање. Довољно је бацити само један поглед на табелу број 8. која нам приказује, Табела 6р. 8

Кретање просечног прихоиа и просечног издатка на једном кубном метру исцрпљене воде

Од годишњег прихода отпада просечно за 1 м 3 исарпљене

На 1 м 3 исцрпљеие воде отпада просеч.

Година

пијаће воде

Савске воде

пијаће и Савске воде

Од год. буџ. расхода водовода

од укупног год. расхо.с. водовода

Д и

н а

р а

1919 1920 1921 1922 1923 1924 1925 1926 1927 1928 1929 1930

0,106 0,186 0,376 0,309 0,769 1,152 1,888 1,786 1,576 1,834 1,838 1,595

0,643 0,577 0,402 0,634 0,803 0 ,633

1,719 1.605" 1,383 1,594 1,691 1,422

0,297 0,581 1.3П 1 ) 1,486 2,672 2,577 1,828 1,573 1,379 1,547 1,535 1,748

0,478 0,841 1,976 2,118 4,138 3 551 2,990 2,754 3,745 4,556 3,049 2,979

Просечно за 12 г.

1,333

Просечно за 6 г.

1,741

0,613

1,559

1,603

3,359

колико просечно водовод прима за један куб. метар исцрпљене воде, а колико га просечно стоји производња тога кубног метра воде. Ту се види да су издатци, да се 1 м а воде доведе на одређеномест о потрошача, били већи о онога што се прими за утрошак те воде, 1919 године преко два пута, а 1928 године за преко 3 пута. 1921 године продајна цена надмашује производњу за 6 пара. После 1925 године, од када имамо података и о исцрпљеној количини савске воде, стање је продајне це.не с обзиром на буџетске расходе, било повољније у 1926, 1927, 1928 и 1929 години. Ако се пак узме у обзир пијаћа и савска вода, онда за време од последњих шест годи') Недостају нам подаци о множини исцрпљене воде за поливање улица од 1921 до 1925 г., зато су коефицијенти за то време у толико нереални.

на видимо, да је просечан износ прихода од 1 м 3 воде мањи од просечног издатка за 5 пара. Значи, а је београдски водовод од 1925 до 1930 губио просечно 5 пара на сваком кубном метру исцрпљене воде. Ако даље анализирамо стање које нам приказује споменута табела, с обзиром на укупне расходе, добивамо оно што смо толико пута нагласили: цена коштања 1 м 3 воде далеко надмашује приход од исте количине продане воде. Ни једне године те две величине се не приближују. За последњих б година сваки кубни метар воде коштао је, с обзиром на инвенстирани капитал и редовне годишње трошкове, просечно динара 3,359, а за њега је примљено динара 1.559. што

Ноби резербоар на Дедшву у грађењу

значи, да је за сваки кубни метар воде, Општина морала надоплатити 1 динар и 80 пара т. ј. више него је за ту количину продане воде добивало од грађанства. Намеће се питање, да ли водовод може продужити ову тарифну политику, или је можда наступио моменат, да се питање тарифе узме у озбиљно проучавање у смислу да се водоводу осигурају финансијска сретства за даље усавршавање и његово проширење? На ово је веома тешко одговорити, али мислимо да је данас боље да се о томе говори, него сутра. Ако се жели, да водовод не остане и у будуће пасиван и пада тако осетно на терет општинских прихода, онда би одговор на горње питање био овај: да водовод треба по сваку цену да се финансијски преуреди и реорганизацију тако да буде доведен у потпуну равнотежу расхода и прихода и тиме себи обезбеди трајни гаранцију за будућност. Јер, какогод се ово питање буде посматрало, не може се изгубити из вида да је Београдски водовод пре свега једно индустријско предузеће и а, као такво, оно мора имати своју здраву финансијску политику, која у свакоме случају треба да тежи томе, да се расходи, рационални и оправдани, морају покрити приходима, макар и кроз дужи период времена.