Opštinske novine

Стр. 1556

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

историји знао је само за крваве и витешке победе, без подлости и лукавства. Требало је по цеиу неизбежне смрти успужати се уз високе градске бедеме, успети се на огромне бастионе, иза којих може свакога трена да покуља ватра великих градских топова, требало је опростити се са животом и ући у град, поубијати први део посаде, отворити велика градска врата на Сава-капији и пустити да кроз њих уђу устаничке Карађорђеве трупе, под командом војводе Младена ... Тај смео самоубилачки план примили су да изведу буљубаша Конда, Узун-Мирко и још неколико најхрабријих Карађорђевих људи. И пришло се делу ... Напред је ишао Конда, као сен осветничка. За њим остали. У иепосредној позадини привлачила се војска војводе Младена и чекала час да се отвори Сава-капија и да покуља у град као водене масе када провале препону. Турци, уморни и разнежени Бајрамом, спавали су мртвим сном. Огромни градски бастиони, чести топови на њима, страже најамника и ерлија — све им је уливало вер.у да је београдска тврђава неосвојива . . . Шкрипао је снег под ногама усташа, ледене игле ношене кошавом ударале су у очИ и пекле као да су просецале замрзло лице, ветар је хујао кроз витка минарета, као да самртни марш пева заспалој турској посади! Наишло се на прву стражу. Али пре него што је она могла да пусти гласа и алармира даљу посаду, цела је била исечена ханџарима устаника. Без гласа и без ропца. Друга .је стража осетила устанике и припуцала, али је брзо угушена и побијена . . . Зазвечаше ланци над гвожђем окованој капији. Прскоше велики катанци и уз тешку шкрипу зарђалих шарки отворише се велика градска врата. Момчадија војводе Младена покуља унутра. Све што јој стаде на пут газила је понета лудилом љубави према своме Београду, газила и гурала храбро напред! Сваки даљи корак натопљен је крвљу. Успавана турска посада поскакала је убрзо на ноге. Из барикадираних кућа припуцаше дуге шишане и кратки џевердари. Али устаници су продирали јуначки напред! Један по један бастијон освајаху, Ледан по један бедем отимају и ускачу у њега, не као огладнели вуци него као праведни осветници свога погаженог народа. Нападни фронт те судбоносне ноћи био .је и сувише дугачак за нашу малобројну усганичку војску. Једно крило, које је водио легендарно храбри војвода Васа Чарапић, поче у забуни да одступа чим војвода би самртно рањен и пренет у Карађарђев штаб где је и умро. Изгледало је, да ће храбри устанич-

ки напад да пропадне. И док се тај део војске колебао, дотле се одједном проломи громка песма омиљенога народног певача и јунака Милисава Чамџије: — ... Београде мали Цариграде ... То је био уговорени знак да је и последњи бедем пао у руке устаника. — Напред браћо! Напред! Чујете да пева Чамџија! викнуше одушевљени устаници. ГТометње у трену нестаде. Из хиљаде грла заори се громогласно ура! И победа је била потпуна. Сутра дан, на Светог Андреју Београд је био у рукама Карађорђа. Највећи ратни логор турских завојевача, најјача и најосетљивија тачка османлијских господара, пала је у руке Вождове! . . . И када је зора пукла, крвава као и окрајци ветровитог неба, Карађорђе са својим војводама и целом војском клекао је на Калемегдану и упутио прву молитву благодарности праведноме Провиђењу! А старац Леонтије, пола калуђер, пола ратник, извукао је тада иза појаса шимширов крст и бакром окован пиштољ, подигао их у вис и благословио Вожда и његове устанике! Тако је пре сто двадесет и пет година пао у српске устаничке руке наш лепи и горди Београд. Данас је он престоница велике Југославије. Жижа њене цивилизације, душа њеног националног полета. Тај Београд, и ако културно живи у будућности и гледа упртим очима у своју звезду водиљу, која му указује нове културне видике, он у свом националном поносу живи у прошлости, у славној прошлости која је почела пре хиљадама година, па се преко Вождових крваиих прегнућа пружила до Ветерника и Кајмакчалана! Ту, у том храму успомена и дубоког религиозног пијетета према својим славним и великим претцима он налази одмора својој души, налази новог полета, нове моралне снаге . . . И сада, када се навршило једно столеће И Четврт од велике и славне Свето-Андрејске ноћи, сви Београђани, од оних најсиромашнијих до оних из мермерних палата његових, треба да се са гордошћу у души сете својих великих дедова и очева, њихових славних и херојских трофеја, под чијом се сенком ми данас одмарамо у миру и у радости. А из најмлађих душа, оних на којима нови свет почива, треба да полети у небеске висине свети завет, да ће велика прошлост бити највећи храм њихове младе душе, јер народи који не умеју да поштују своје велике људе — не заслужују ни да их имају!