Opštinske novine
5
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 37
својим штићеницима у отвореној заштити здрав развитак. Правилник нарочито захтева, да се колоније оснивају првенствено у сеоским пределима, пошто је таква колонија поред осталих разлога и због избора хранитељица кориснија него ли варошка. С тога је Завод за Здравствену заштиту матера и деце после кратког времена практичног искуства са првом колонијом основао у пролећу 1931. године сеоску колонију у Милошевцу. Село Милошевац лежи на путу између Смедерева и Великог Орашја, на жељезничкој прузи. Милошевац је лепо велико и напредно село, има своју здравствену задругу, лекара, дом здравствене задруге са купатилом и т.д. У овом дому организован је колонијски диспансер, који ради према потреби недељно 1—2 пута, а лекар здравствене задруге уједно је и шеф диспансера. Поред саветовалишта у истој згради станује и колониска заштитна сестра, која је врло важан фактор ове институције. Она води сву администрацију, врши посете по кућама и прима свакодневно жене које долазе по савет. Колониска сестра посећује свако колонијско одојче и дете у дргој години живота недељно бар једанпут, дете у трећој години сваких 14 дана и старију децу свакога месеца. У дужности пак хранитељице спада, да одојчад донесу један до двапута месечно у саветовалиште, старију децу сваког другог и сваког трећег месеца. Сва питања хранитељица, која снадају у делокруг лекарских савета, износе се шефу колоније на дан прегледа деце. Цела колонија је стручно и административно подређена Заводу за здравствену заштиту мачгра и деце у Београду. Како је задатак недавно основаног београдског Централног уреда за заштиту матера, деце и младежи међу осталим, и да даје београдску децу, која су незаштићена, у туђе породице, у колоније за одојчад и малу децу, то је београдски дечји уред већ упутио око 30 деце у колонију у Милошевац. Од ове деце, која су се морала хитно сместити изабрана су деца старија од годину дана, а млађа су остала у Београду. При примању у колонију мора се имати у виду, да је велики број млађе одојчади вештачки храњен и према томе да је њихово одгајивање врло тешко и комплицирано. Оно при том захтева још стално надзор лекара-стручњака. Тек када деца здравствено очврсте и кад су дорасла једноставнијо.ј нези на селу, упућују се у сеоску колонију. Често се и она деца задржавају у вароши, чији правни или социјални односи то захтевају. Београдска општина послала је пре пет месеци у Милошевац тридесеторо сиротне деце, и то: седам находчади у старости од једне и по до три године, три дечака, четири девојчице, четири сирочета од 6—7 година и то три девојчице и једног дечака, петнаесторо напуштене
деце од родитеља старости од I 1 /*—5 година, и то седам девојчица и 8 дечака. И на крају једну трогодишњу девојчицу душевно болесне мајке. Једна трећина ове деце потиче из туберкулозне средине. Ово неколико података је довољно да бар у главним цртама илуструје душевно и телесно стање ове деце. Скоро
ДБа сирочета са сбојом нођом мајком
сва ова деца била су заостала у развитку ирема својим вршњацима. Нарочито мала находчад, која су долазила из дома била су душевно знатно заостала и једва су умела да проговоре ко.ју реч или да се насмеју. Пре свога пута сва су деца пажљиво прегледана, вршене су туберкулинске и крвне реакције, свима су прављене радиоскопије плућа, тако да је лекар саветовалишта могао спокојно да преда децу новим мајкама. Свако дете донело је опрему и то један лепи дрвени кревет са шипкама. Испод лежишта налази се фијока у коју се спремају све дечије ствари. То су кошуљице, одело, опанчићи, одговарајући новој средини, четка, чешаљ, сапун и друге дечије потребе. Са овом децом ушла је у многи сеоски честити дом велика радост, пошто до сад деце нису имали или су им деца одрасла па су