Opštinske novine

Стр. 96 Зато је тада и утврђена некретност станара и утврђено максимирање цена. Нема сумње да су ове принудне одредбе, које су трајале годинама, криле у се би велику опасност како за грађевине. које су биле под ударом ових одредаба. тако и за грађевну делатност, коју би приватни капитал при слободној понуди и потражњи до извесне мере могао да иницира. Вечити режим принудноети на овоме пољу довео би. најзад, до растројавања већ постојећих грађевина, сам по себи ништа конструктивно неби створио —■ а од штете би био за приватну иницијативу.

Ругло београдских станова

Зато се, нема сумње, морало мислити на то да принудност у станбеним односима једном престане. Било је само питање времена, кад да престане принудност; и Затим, што је нарочито значајно, шта треба претходно предузети, па да укидањем иринудности не буду одједном лупљени по глави баш они, ради којих су и донесене биле заштитне мере и које је закон, до јуче, имао намеру да заштити. Станбено питање је, једновремено, актуел но било у целоме свету. Ништа специфично наше нема у томе. Оно што су други боловали, боловали смо и ми, у мањо.ј или већој мери; оно што су други прописивали као лекове за акутну болест станбене несташице, код нас је, до извесне мере, било само копирано. У два правца решавано је станбено питање у целоме свету: Прво: у доношењу законских одредаба о некретности станара и максимирању закупних цена; Друго: у изграђивању опсежних грађевних програма за изградњу масе малених и здравих радничких и чиновничких станова. Претходно станбено наше законодавство провело је било оне прве одредбе. А доцније, од 1921. године. оно је, уз претходне одредбе, укалупило и ове накнад-

- ОПШТИНСКЕ НОВИНћ не, конструктивне, ко.је су имале циљ да израде један широк грађевни програм. За решење станбеног питања оба ова дела стоје у уској, непосредној и неминовној повезаности. До које мере су прилике сазреле биле за ликвндацију принудних одредаба из прве фазе станбеног, ратног, законодавства. одговор се давао сам по себи чим се осмотрило шта је учињено на оном другом, конструктивном пољу — дакле на пољу грађења. Знача.ј станбеног питања најбоље илуОгрује 'факат да се њијме бавило Друштво Народа, преко свога Бироа Рада, и посветило му огромну студију, која обухвата материјал о опсежном анкетирању на целоме свету. Грађевна делатност, као логичан наставак ратног станбеног законодавства, и констатованих потреба и планскога рада још из пре рата, била је и стално је у домени јавнога старања врло активна. Али ако смо у ратном станбеном законодавству копирали иноземство у прописивању принудних мера о закупнинама и о некретности закупаца, м И се ни корака нисмо макли у извођењу једног конструктивног, грађевног програма. Остали смо били код једног писаног закона о конструктивном раду, али тај закон је био зле среће јер ни.је доживео свој — правилник. Из редова кмалаца капитала вршен је био притисак у три правца: 1) да престане некретност станара и станове препусги на слободно располагање њиховим власницима, 2) да се укине максимирање цена и утврђиваље цена препусти „слободној" погодби између власника зграда и закупаца станова, и 3) да се, у ембрију, задаве конструктивне одредбе, толико лепе и корисне, о заједничкој грађевној делатности државе, општина и интересената преко њихових грађевних задруга. И успели су у сва чри правца. Закон о становима је ишчилио, а са њим заједно и његове конструктивне одредбе — без да је јавна брига станбено питање са његове конструктивне стране икад дотакла. Какве су последице настале из овога? Кад се закон понуде и тражње узме као основица за разматрање нове, настале ситуације после укидања закона о становима, резултат је јасан, и сасвим логичан из стварних односа снага кућевласника и кирајџија. Ми смо већ претходно утврдили да је, н. пр. у Београду, било мало станова за све грађане који су се у њему нашли непосредно после рата, да је насељавање Београда ишло брже него његова изградња са станбеним просторијама, и то до те мере да су по 10 становника или по две породице долазиле на сваки нови стан. Потражња станова била је дакле страховито велика. Сваки онај који је у Београду живео пред пар година, и упућен