Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 95

Станбено питање је у ред јавног старања истакнуто. нарочито у току и непосредно после светскога рата. Све државе и сви велики градови легли су били на рад око извођења великопотезних грађевних планова у својој станбеној политици. Станбено питање није ни нас могло да мимоиђе. И ми имамо великих градова, који су за једну деценију у броју становништва расли као гљиве после кише. Према подацима беотрадске општинске статистике, грађење и однос прираста становништва у Београду 1919. до 1930. изгледају овако:

О X е« гс е* с( 2 2: О, СО Iсз <"0

X, «3 53 и- Р ^

ег т О 3 Ос - « в 11 2 § § " « 2.3 >1 со К

2 и ® с* Ј5 о о д О. сз ва н

1919—20 100 1921 172 1922 388 1923 405 1924 270 1925 236 1926 428 1927 612 1928 521 1929 280 1930 273

малих, великих 61 118 125 54.031 99 250 177 65.477 111.740 166 799 567 235.689 131.510 157 879 798 470.201 145.465 127 606 460 283.929 159.420 108 409 271 176.612 173.375 189 909 525 214.286 187.330 215 1.040 1.029 324.820 201.2^5 201 1.052 624 276.579 215.240 109 542 400 134.483 229.195 123 639 349 143.580 242.000 Укупно 3.685 1.555 7.243 5.325 2,379.690 Шта показују ове цифре? Показују то, да је у времену од 1921 до 1930 закључно у Београду саграђено станова свега 12.568 а да се, у истом времену, број становника београдских повећао од 111.740 на 242.000 или за преко 130.000 душа. Статистика државна утврђује да једно домаћинство обухвата просечно 4 х /2 до 5 лица. Ако узмемо дакле да једна градска породица има 5 лица, то значи да на Сваки нови стан, који је сазидан, долази 10,3 лица, или по више од 2 породице. Јасно је дакле: У Београду је од 1921. до 1930. године равно у пола мање грађено него што би требало да се градн, са обзиром на прираст његовог становништва. Старих кућа Београд није имао у толикој мери, да би оне могле да приме изаратни вишак београдског становништва. 1920 годин'е Београд је имао 7.500 кућа на 89 876 становника, или на сваку кућу по 11 становника. Број станова у тим кућама и пре рата није могао бити толики да би, просечно, у свакој кући могле да станују по две породице, па да потреба свију породица за одговарајућим становањем буде на задовољава.јући начин подмирена. Већ од пре рата Београд је познат као класична варош туберкулозе свакако не зато што су му станбене прилике биле повољне. У току рата међутим порушене

су многобројне од старих предратних грађевина, Зато је број старих грађевина данас на сваки начин знатно> мањи него што је био пре рата. Све ово утврђује једно: да Београд ни пре рата није обиловао становима, да је у изаратном Београду због порушености његове у току рата, владала велика оскудица на становима; и најзад што је најглавније, потврђује: да се у изаратном времену ни из близа није градило у толико.ј мери, колики је био прираст становништва, јер је грађевна делатност требала да буде барем два пута толико велика колика је била, па да буде довољно одговарајућих станова за сав прираст становништва. Ова ситуација са становима није усамљена у Београду. И други наши главни.ји градови, као Загреб, Сарајево, Љубљана, Сплит, Нови Сад, Суботица, Скопље, расли су у становништву, а нису у одговарајућо.ј размери расли и са бројем нових станбених грађевина. Још 1922. године н.пр. констатовано је да је Сарајеву потребно 500 станова, у разним градовима Дринске бановине 200. V Сплиту 400 станова; у разним градовима Приморске бановине 150, у Загребу 3 500 станова, V разним градовима Савске бановине 700 станова, у Љубљани 1.000 станова, у Марибору, у Цељу 500, у Београду 4 000 станова, а у разним крајевима у унутрашњости 2.000 станова, или укупно око 12.750 станова. Понављамо да је то била ситуација 1922 године — док је још на снази био закон о максимирању закупних цена становима и локалима. Већ смо рекли, да је Београд од 1921 до конца 1930 порастао за 130.000 становника. А од 1924 кад је била ова ситуација са становима таква да су станбене власти располагале са свима становима и када су ове имале толики број молби за станове. а да нису могли да им изађу у сусрт — јер расположивих станова ни.је било — Београд је, н пр. порастао од 135.689 на-242.000 или за 107.000 становника; а грађено је у њему само за половицу тога броја. Сразмер између прираста становништва и градње станова у престоници исти је, мање више, и за све друге главније наше градове. ПОСЛЕДИЦЕ ОД ОСКУДИЦЕ СТАНОВА. У свима ратујућим државама V току рата у станбеним односима је заведен био принудни режим. Док су једни били на фронтовима, није се другима могло дозволити да из станова избацују породице њихове ради евентуалног неплаћања кирије; нити им се могло дозволити да „слободном" погодбом и високим ценама кољу оне, чији приходи су утврђени на једној сталној — ниској — висини.