Opštinske novine

Стр. 220

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

својим радом, својом организацијом успео да се доиекле подигне изнад осталих сличних организације земље. Ипак тај престиж, који београдски еснаф ужива данас у свом сталежу много је заостао за оном моћи и оним суделовањем који је он вршио у народу пре сто година. Али, с обзиром на то да је капитал радио своје, да је привредна делатност за последњих сто година необично, скоро силовито коракнула, тако да данашњи привредни живот има тек незнатних заједница са оним који је био пре једног века, мора се признати, да се занатски сталеж, специјално у Београду, одржао боље и јаче него су то желели његови највећи пријатељи. Констатујући ово ми ни у колико не можемо потцењивати јак талас кризе, који стално запљускива како све привредне гране, тако и занат. Београдски еснафи у свом извештају од 1931 године, говорећи о кризи додаје да је „криза била општа и није било ни једне бранше, ни једне, тако рећи, занатске радње и радионице, да је ни.је осетила". Не сме се заборавити да је занатлија најнезаштићенији привредник. Он не располаже довољним капиталом, како би могао у добар час да своју радионицу допуни новим техничким потребама, да се снабде сировинама на дуже време, како би био што неовиснији од дневнога тржишта. Он до кредита није могао тако лако ни доћи, док се није основала Занатска банка, која је преузела на себе финансирање еснафа. Али, ни она не може да удовољи мерама које су потребне да би се занатлија могао одупрети привредној кризи. Разлог је томе, што је занатлија упућен на свакидашњу продају свога производа, и сваки и најмањи застој у томе осетно га погађа, Добити кредит једаред било би веома лако, али ако тај обртни капитал није доносио оно што се очекивало, занатлији је тај кредит само стварао једну обавезу више. Ситном занатлији не преостаје друго него да се све занатлије једне бранше сједине и раде у једној заједничкој задружној радионици, у којој би се могла извести рационализација рада, што би омогућило да се јаче овлада тр • жиштем,

Што се тиче Београда довољно је истаћи да је 1930 године од 4.488 чланова еснафа њих 868 односно 19,4% затворило своје радње, а 1931 године од укупног броја 4.848 мајстора није радило у току те године њих 981, односно 20,3%. Београд је био у специјалном положају и ради тога што .је велики број занатлија из унутрашњости, ради несташице рада, долазио у Београд и ту стварао натпродукцију занатских производа. То је појачало и бесправан рад, од кога престоничко занатство много пати. Тако 1929 године било је предано 356 тужби за бесправан рад занатлија у Београду, а 1930 године 385, док се тај број 1931 године пење на 681 тужбу. * Као престоници политичког живота, Београду се намеће улога, да постане и центар привредног живота. И ако би то било немогуће у потпуности спровести, оно, у колико се односи на занатство, апсолутно је могуће. Престиж који данас београдске занатство ужива у Краљевини, ве одговара ономе што се од Београда тражи. Ту треба да буду сконцентрисане снаге свеколиког занатства, јер је данас за правилан и успешан рад занатског сталежа неопходно потребно да се сви до једног занатлије нађу на окупу. Заштита интереса ситног занатског привредника изискује да се питање будућности занатства Југославије третира заједнички, да се на томе пољу ради у договору, по плану који ће штитити подједнако интересе сваког занатлије наше земље. А Београд треба да буде, или боље речено мора да буде, центар свих заједничких снага, да буде спона између занатлије и виших власти, као и то, да буде учитељ новог доба, које ће да олакша тешко стање једног ситног али бројног привредног сталежа. Од Београда се не тражи више него да за еснаф буде оно што је био пре 50-тих година. Он то може постати, ако се на томе путу нађе сво занатство, и ако централне власти учине оно што је потребно да се та идеја оствари. А напредак занатства знатно би допринео општем привр^дном напретку наше земље.