Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 22/

Страшна ноћ. Топови ричу, гранате падају и разносе тврде бедеме, шрапнели пиште, парчићи усијаног гвожђа циче и ломе све што дохвате. Пушке праште, митраљези клокоћу, млазеви рефлектора парају небо као угљен, а ракетле узлећу, севају и падају око нас. Све се ускомешало, на земљи и у ваздуху, све ври као у парноме котлу, па нам изгледа као да је сад, најзад, крај свему. Удар за ударом пролама бедеме. Бљесак за бљеском шиба, пара, сече, као да нам неко усијаним мачем превлачи преко очију, још увек буновних. Као да нам неко из тела усијаним кљештима чупа живце и месо све до костију. Стојимо... чекамо... * * * Најзад пада наредба за покрет. — Прва чета трчећим кораком. Правац Дунавски Кеј, — виче командир Станић. — Друга чета трчећим кораком. Правац Дунавски Кеј, — командује Кирхнер. Оба трком поведоше своје чете. Гурамо се кроз градске капије. Спотичемо се, дижемо и јуримо. За неколико тренутака стигли смо изван градских зидана. Јуримо низ стрму улицу Цара Уроша, обасјану непријатељским рефлекторима. Ракетле шиште и осветљавају улице и рушевине као да је какво весеље са ватрометом. Разнобојна светлост нас засењује. Трк нам је све јачи и неки нам другови већ заостају. Гранате дигле страховиту рику. Пребацују делове кућа преко улице и затрпавају. Пригњечени људи јече и траже помоћ. Кроз кишу челика и цигаља, јуримо' ка Кеју. — Како је тамо? — питамо рањенике, који напуштају борбу. — Несрећа! — одговара један са завијеном руком. — Журите, браћо! -— виче други. — Спасавајте, децо! — дере се нека баба са прозора своје куће, која се поткопана полако руши. Трчимо даље. Чини нам се да ћемо задоцнити, да нећемо стићи за час у коме ће се све решити. Наше трчање личи на утакмицу очајника, у којој један другога обилази; претиче да пре стигне до положаја, где се дели смрт. Успут губимо људе. Шрапнели н'ас сатиру. Бљесак ракетла заслепљује очи, па се спотичемо по изривеној калдрми. Прибијамо се за тренутак уз зидове, па одмах трчимо даље. Грууу...! — тресну граната иза нас. Шшшш....! — продужује за позадину. — Пази! — виче водник Грубишић.

Спуштамо се низ чисту падину, коју бришу зрна као кошава. Шшшш — грууу...! ЕксплОзија. Здробљена кућа диже се у вис као да је дохватио циновски вртлог. — Лези! заурла водник Кезић. Бацисмо се на земљу, док се крхотине не разиђоше. Устајемо и крећемо напред. Са свих страна долећу гранате. Тешки ударци страшно проламају ваздух. Више и не пазимо на њих. Очајничком брзином бацамо се напред, да се пробијемо кроз овај вртлог челика.

Наш топ у капији у Горњем Граду код цркве Ружице спреман за дејство у сдбрани Београда 1915 г.

Осврнуо сам се, да видим остале. Дуга повркао сапатника отегла се стотину метара. Напрежу се, да нас стигну. Спутава их велики терет. Успут бацају шињеле, торбице са хлебом и ашовчиће, само да би брже трчали. Заостала је већина питомаца. Слабуњави и нежни као деца, падају под теретом спреме. Ракетле их засењују, па трче као слепи. Не распознају по звуку правац граната, па лежу на земљу и прибијају се уз зидове и кад то није потребно. Кад их млаз рефлектора ошине по очима, они се скупе у гомилу, и цела та гомила смушено застане, прибије се за час уз зидове, да одмах опет крене напред... Здрав и снажан ја трчим напред међу првима. На десној страни гори кућа. Светлост нам обасјава ознојена и усплахирена лица. Одједном се проломи тресак. Кров утону. Огроман сноп варница изби у вис и поче да се шири над нама. Застадох. У исти мах запишташе неколико шрапнела; са кућа почеше да падају црепови, али прође без крви. Прелази лево!... довикује водник. Цела се поворка заталаса и као леса пребаци се на другу страну.