Opštinske novine

Стр. 226

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

— Просу га Шваба! Све испретура по кујни. Командир се насмешио, потапшао га по рамену и наредио, да нам се изда сува храна, пекмез. Прошла ова вест кроз цео ров. -— Знате ли шта је ново? —- дере се Мане касапин. -— Шта? Шта?... — гракнули сви у глас. -— Граната ударила у кујну! — Шта је са Срђаном? -— повикаше неколицина. — Жив је! ■— Аааааа....! — олакшано јекнуше дуж рова. Задуван и весео иде Срђан кроз ров и прича. — Ценим ја по звуку — објашњава живо, стискајући песницу, да ће да тресне у кујну. Излетим напоље и беж! Кад оно грууу.. — па у сред кујне. Згрчио се ја у једну рупу и вирим посматрајући како кујна полете у ваздух. — То мора да је сјајно изгледало пецка га један и цери се као луд. — Кад оно предаме: Пљус! — незбуњује се Срђан, објашњавајући и рукама и ногама. — Граната!? — дрекнуше многи, упадајући. — Не! — Казан са пасуљем! — уздише Срђан загледајући се тужно у неопредељену даљину. Пекмез је додуше лепа ствар, ипак, више волимо пасуљ. А после... пекмез хоће да разњежи... Намажеш га н'а хлеб, загризеш, умажеш и образе и нос... као некада... док си био шврћа, па те мајка карала и брисала .. И то је оно најопасније... сетити се мајке и куће... * * * Увече смо опет у ћелијама. Артилерија дејствује на целом сектору. А у нашој ћелији трешти песма. У другој четници приказују позоришни комад „Јазавац пред судом". — Престаните са песмом ■— виче командант — лежите и одмарајте се! Чим се командант одмаче, песма опет грмну. „— Гините, браћо, плинте у крви — Оставте села, нек гори плам!" Из друге ћелије допире: „— Боже правде, ти што спасе..." Певамо, уверени, да нам је то последњл песма. Поноћ, и неко поче црквене и погребне песме. „— Со свјатими упокој — Христе души раба твојего..." Можда баш зато, што предосећамо да нам је близу крај, да ћемо кроз који час лежати затрпани по разним рушевинама и руп-

чагама, тужна, заупокојена песма трешти, весело као сватовац. Ћелија је пуна дима. Неки су већ сустали од многе дерњаве. Још се само чује продрти баритон Стојана Сокића. — Јесте ли полудели —- дрекну водник упадајући међу нас. — Престаните! * ❖ ❖ Кобна ноћ у очи двадесет четвртог септембра 1915 године, затиче нас у ћелијама. Свесни смо да праскозорје има да реши све. И сама судбина, тренутно збуњеца страшним оруђима, чека да додели сваком своје. * ❖ * Већ неколико дана како нас бнје артилериска ватра. Умор нас савладао. Полегали смо под целом спремом, рукама чврсгз притегли пушке, спремни, да на првн миг излетимо из својих ћелија. Непријатељ све више бесни. Артилериска ватра не попушта и постепено, достиже врхунац свога разарања. Поноћ је прошла. У ћелији сви спавају. Напрежем се да заспим. Сан ме хвата али никако да се учврсти, непрестано се преврћем. Гуши ме дим, реденици стежу, а бомбе жуље. Нити спавам н'ит сам будан. Чујем сваки шушањ, чујем дејство артилерије, осећам погодке, како разносе градске бедеме. Већ три сата — Изговори неко зевајући. У тај мах почеше митраљези да клокоћу. Прелаз! Непријатељ напада. Чудим се зашто нас не крећу. Свакако, да непријатељ напада, кад су митраљези у дејству. Слутим. Не могу да оценим даљину борбе и места на коме непријатељ прелази. Не знам како сам окренут. Митраљеска и пушчана ватра све је већа. Кркљање њихово премашило јачину топовског урлања. —Стојане! Стокићу! — гурам друга до мене. -— Слушај! Митраљези... непријатељ напада. Неки подигоше главе. Полако устајемо и ослушкујемо. — К оружју! — дрекну водник са улаза. Сви поскачемо и изјуримо напоље. И из других ћелија посукљали четници. Заглавили врата, саплићу се и падају један преко другог. Стојимо у мртвом углу. Заставник Јеловац изнео заставу и стао на чело одреда. Командири јуре око чета, а водници заузимају своја места код водова. Чекамо команду. * * *