Opštinske novine

Стр. 238

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

њама њезиним да објасни иојаву мртве и живе материје, могла допрети. На мучном иуту по коме се кроз таму пробијала, наука је стварала и напуштала многе своје теорије, али је она при томе псдигла и неколико трајних и светлих станица и упирући наше погледе у љих, ми данас можемо можда чак и морамо — рећи, да се проблем о дуалном карактеру матери.је може у оквиру научних система решавати само под једним условом. А та.ј услов је V своме постулату: да улазећи у решење тога проблгма морамо напустити не само наша стара схватања о структури материје, већ и многа Друга фундаментална схватања према којима смо били изградили наш ранији систем о структури самога универзума. Освојивши својом класичном Механиком законе неба, Њутн је по хармонији коју је назрео у васионом свету могао< закључити, да изван и изнад сирове мртве материје има још нешто, што есенциално за њу није везано и посред скептицизма неких нових научних и философских система, та мисао Њутнова одржала се тиШ1б ти1ап(11б у физици до самих наших дана. У својим Принципима Механике Херц је, двеста година после Њутна, ограничио област физике само на мртву материју. И сам Мах, за кога је питање мртве и живе матрије било подједнако велика загонетка, признаје да се живот мора сматрати као хипер-физикалан појам, докле год се буде узимало, да је механика једна потпуно довршена наука. Међутим, и у физици и у хемији, појавиле су се током последње три, четири декаде нове идеје, које су неодољивом силом сво.јом најпре подриле, а убрзо затим и уништиле наша стара, рекао' бих, класична и фундаментална схватања о материји и маси, о енергији и димензијама, О 1 времену и простору. Та нова схватања изазвала су промене у методима нашега мишљења и она се морала по.јавити и у систему философије наших дана. Ми смо веровали у непроменљивост и вечност материје и током векова, та се вера претворила у догму Науке о Природи. Та је догма уништена. Ми данас кажемо, да су се из електрицитета који је био разбацан по првобитном хаосу створиле 92 врсте магерије — 92 елемента. Материја је дакле електрицитет, а разлика између врста њезиних |е у томе, што неке око језгра својих атома на ниским температурама прикупљају једну, друге неке само две, три, четири, пет и т. д. негативних електричних партикула. При томе прикупљању електрона природа је у систему целих бројева дошла само до броја 92. С друге стране, данас нам је структура атома позната и по једном другом моменту. У своје време појавила се у светлој глави Паскаловој мисао о врло великој и врло блиској сродности безконачног малог и беско-

начно великог. Прохујале су стотине година и налегале једна на другу у вечном поретку свом, али маглу која је покривала гениалну концепцију Паскалову, оне нису могле ни пробити ни развејати. Тек ту скоро — пре двадесет година — наука је утврдла, да мисао Паскалова геаШег и постоји: она је, наиме, испитујући структуру атома утврдила, да сваки атом по тој структури у ствари није ништа друго, до једно 1 бесконачно мало стеларно тело— један микрокосмос, у коме планете које ми електронима зовемо', по одређеним законима Електродинамике обилазе око сунца његова, т. ј. око језгра самога атома. Поред тога не само да се зна, да се у самој природи материја појединих радиоактивних тела мења, већ је утврђено данас, да се бомбардовањем атома и одређеним физикалним процесима, који услед тог бомбардовања могу наступити у језгрима њиховим, може практички извршити и сама трансмутација елемената, А све то, без икакве сумње, утврђује нас у уверењу, да она тврђава у којој смо> чували догму о вечности и непроменллшости материје, данас стоји у пепелу. Ми смо даље веровали у међусобну потпуну независност времена и простора; а данас је меуђтим утвређно, да се у разноликом скупу појава у Природи не може иоставити ред, ако те појаве проматрамо у Еуклидову простору и да слика неког феномена у једном тренутку I зависи и од места са кога посматрамо. Тек скуп свих ових места, са којих бисмо га проматрали, давао би тачну и стварну слику његову, али не у Еуклидову простору, већ у једном новом, реалном, квадридимензионалном простору не-Еуклидских особина. Зато смо- и морали претпоставити, да време и простор немају апсолутну вредност и зато смо и морали доћи до уверења. да и један и други појам тај у аналитичкој схеми природе има само секундаран значај. Исти тај значај у то .ј схеми имају и енергија и маса. Ми данас, према .једном познатом закону Ајнштајновом (Е=тс 2 ; Е=енергија; т = маса; с = брзина светлости) кажемо, да је енергија функција масе; али и обратно, да је и маса функција енергије и сама енергија. Раније, пре појаве Теорије Релативитета и пре по-јаве Теорије Кваната могао ]е у истину Декарт рећи: „Дајте ми метарију и кретање, па ћу вам створити Универзум". Запитајте се и сами, да ли природњаци, обрнувши ред речи његових, немају право, кад данас кажу: „Дајте нам Универзум, створићемо вам материју и кретање". И напослетку, ми смо веровали да у динамичким процесима у природи има континуитета и та вера наша претворила се у ову догму: Маћна псп ?асј{ ааИиб. Међутим се у Теорији Кваната утврдило, да у процесима у природи има скокова. У ту догму философије класичне традиције раније није смео ни-