Opštinske novine

Стр. 276

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

него између мирисавог сена и бодљикаве боце (јер су у финансијском погледу сено богати власници предузећа, а бодљикаве боце — радници) онда је доиста за јавну похвалу она лепа објективност, која се тако често налази у годишњим рефератима тих инспектора рада. Само, на жалост, све оно, што су инспектори рада видели и констатовали, остало је, највећим делом, без поправке и без законске казне. Као разлог помиње се опет и вечито: ова тешка криза, која немилосрдно дави предузећа, па им је још само требало, да им се наметну трошкови око радничког обезбеђања! Међутим, одбрана је не само несоцијална, него и врло слаба. Криза погађа цео народ; раднике још више него послодавце. Потрошаче исто тако, јер се у данима кризе сва диференција у трошковима производње баца на леђа потрошачу и раднику. Друго ти трошкови око обезбеђења најосновнијих хигијенских, грађевинских и безбедних услова нису ни толико велики, ни тако чести. Кад се једном испуне, они се не понављају по 5—6 година. Нема радионице, која је правилно грађевински подигнута и која није јазавичарска јазбина, да се са мало труда и трошка не може да саобрази условима хигијенског рада. Пробијање преградних зидова, ако је кубатура мања од 32 м 3 на једног радника (то је енглески минимум, а код нас смо анкетом утврдили случајеве где не дође ни два кубна метра ваздуха на једног радника. У београдским пекарницама утврдили смо анкетом случајеве са по свега 1,60 куб. мет. ваздуха на радника) постављање вентилатора, изолација зидова, ако је у питању влага, мрежасто заштићавање точкова, полукружне надстрешнице над зубчаницима, кајиши у жичаним оградама до 2 м. висине, аутомати за пожар, осигурање котлова вентилима безбедности и често прегледање, сигурие електричне изолације — све су то крупне мере за хигијенски уређај и безбедност живота радника, а -у ствари мали трошкови за послодавце! Најзад, зар је јевтиније за друштво и државу, када се у рђавим условима рада дегенерише једна од најпотребнијих друштвених класа и када се број несрећних случајева при раду све већма повећава?! Од 100 младића, од 14—20 година, умрлих од туберкулозе, умре у нашој држави према социјалном положају: лица: 1) Радничке омладине (шегрта, калфи,

уопште радничке сиротиње) 69 2) Земљорадничке 9 3) Занатске 8 4) Трговачке 4 5) Чиновничке 7 6) Индустријско-рентијерске 3

Ове цифре, преведене на језик социјалне политике, значе: недовољну храну, слабу и калорично и витамински, рђаве станове, нехигијенске радионице, тежак и мизерно плаћен рад. А несрећних случајева било је само у нашој инспекцији рада: 1928 8483 од којих смртних 173 1929 9197 „ „ „ 161 1930 9721 „ „ „ 148 Укупно геже повређених 27.401 а смртних случајева 482. Са хигијенским уређајем стоји још горе: Београдска инспекција рада извршила је због тога у 1927 год. 1271 интервенцију, а у 1928 год. тај се број попео на 1638 случајева! Само у грађевинским предузећима, који у погледу безбедне технике радника стоје најгоре,било је у прошлој години 330 тешких несрећних случајева! А могло је да их буде и много више да нека пука срећа није раднике чувала. То признаје и сама државна инспекција рада и вели: „Безбедност живота радника у предузећима, нарочито са моторном снагом, захтевала је удовољење основних заштитних мера, али, чудновато, и ако мере предострожности траже најмање издатке, ипак су сопственици на сваки начин избегавали да изврше наређења . . . Само благодарећи неком чуду нису се дешавале сваки дан катастрофе . . . јер се радови изводе без икаквог обзира на безбедност радника.' Ј Од укупног броја радника запослених у свима контролисаним индустријским, грађеринским и др. предузећима било је жртава иесрећних случајева, тежих и лакших, 4.4%, што претставља једну страховиту бројку. Када се израчуна вредност упропашћених људи, који су живот изгубили несавесношћу послодаваца, и вредност привредног рада оних настрадалих и осакаћених несрећника, који су по неколико месеци, а често и по неколико година остајали неспособни за рад, загим издаци за њихово лечење — добиће се приближно штета око 200 милиона динара. А ни приближно толико не би износило, да су се све радионице у држави саобразиле основним условима хигијене и безбедности! Тако ствар изгледа кад се она посматра са чисто новчаног гледишта, толико исто баналног колико и неправедног; а кад се она посматра са једног хуманијег и социјалнијег становишта, онда ове цифре ни мало ласкаво не говоре о нама и о нашој општој некултурној равнодушности према страдањима толиких продукгивних људи! Инспекције се рада морају реформисати. Инспектори рада не би требали, по својој иницијативи, да обилазе сва предузећа из ре-