Opštinske novine

Стр. 380

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ставља она плачући, — све сам мртве прегледала не бих ли међу њима последњи пут видела своје дете. Али га ни тамо нема. Можда је већ закопан — закука она болно. Не могу више да издржим. Срце ми се цепа, сузе лију. Хоћу да полудим! — Мајко... мајко !... Ево ме, мајко !... И бризнем у плач. Она се трже. Унезверено поче да гледа по соби. Затим управи поглед на моју постељу. Несигурним кораком пође — па стаде... Као избезумљена, поче да буљи у моје лице, окорело од крви, по коме се улепила дуга, разбарушена коса. Не познаје ме... Љуља се... као да јој је сусрет са мојим лицем одузеао сву снагу и разум. Превлачи руком преко чела, таре га, као да хоће да разгони збрку, која је наступила у њеном мозгу. Она је већ видела ово крваво и улепљено лице. Згрозила се од њега и окренула главу... Па сада не зна, не верује да сам то ја, њен син... Мучи се да покрене укочено тело... Хвата се за кревет... Прилази са страхом.. — Мајко!... — јекнем кроз плач. — Сине!... — узвикну она разрогачених очију; а руком грчевито стеже доњу вилицу. Смакнем покривач са груди. Она брзо клече крај мога кревета. Руке јој дршћу... Тапка по покривачу... Ја га притежем... Сва дршће, тресе се и бунца као у грозници... Онда се нагло подиже... Наже се над мене и поче ме тешити: — Буди ми јунак, сине мој, немој плакати... Види, овде има још рањеника, па ни један не плаче. Хајде... хајде... не плачи. Дај да мајка пољуби свога јунака! Гушим се од плача. Сузе лију ли лију. Хтео бих да је загрлим, пољубим, да је замолим за опроштај и да јој кажем да тек сада осећам њен бол, који раније нисам могао и нисам хтео да разумем. Тежак ми је сусрет са мајком. Знам да сам. крив што је нисам послушао, кад ме је одвраћала од рата и предочавала ми све несреће, које могу да ме снађу. Говорила ми је да сам још млад, да је довољно што гине старији брат, да није потребна и моја жртва: да погинем. Или, још горе, — да останем слеп, без ноге или руке. Онда сам мислио да ми није пријатељ што ме одвраћа да извршим дужност према отаџбини. А сада? Сада се најцрње њене слутње испуниле. Сада је непослушни син раскинуо мајчино срце. Своју сам ногу већ прежалио. Не плачем више за њом. Свестан сам да је тако морало бити. Тешко ми је због родитеља. Тешко ми је да ме они виде без ноге. Да ме до последњег часа гледају на штакама, поткресаног

као какву младу биљку коју су незграпни пролазници закачили и сломили. Зато ја плачем. — Доста... доста, сине мој! Не плачи. Мајка је твоја крај тебе. И отац је ту. Напољу. Чека... Ове ме речи још више потресоше. Још ми је теже. Отац је ту... напољу... чека... још је љут, што сам премлад отишао у рат. Држи срце до краја. Неће да уђе да ме види, већ чека да му мајка јави како ми је. — Како ти је, сине, реци мајци? Лице ми се згрчило од бола, а вилице стегле. Не могу ни речи да изговорим. Ухватим руком покривач и збацим га са себе. — Ето... види... мајко... Пред мајком се указа синовљев труп без ноге. У том је часу она морала осетити како се тле измиче испод њених ногу. Болничар је придржа. Она се ухвати за лице и поче га грчевито стезати. — Оно чега сам се највише плашила промуца она. Затим се брзо прибра, као да се нечем досетила, обриса сузе, саже се, пољуби ме и рече: — Не плачи, сине мој, има и горе... Идем да кажем и оцу... Јуначно срце мајчино савладало је бол који га је кидао. Мој стари отац, чим је чуо да сам остао без ноге, утрча у собу, стаде крај мога кревета и поче да јеца. — Сине... Сине мој... Како ти је? — Опрости, оче — одговорих му кроз плач. — Добро, добро, сине, не плачи! Ти си ми био прави јунак! Отац се с тобом поноси... Приђе ми, пољуби ме и оде јецајући. Од силног узбуђења, целог дана сам се тресао у грозници. * * * У постељу до мене донели су тринаестопуковца без десне ноге. Још је у наркотичном стању. Запомаже очајно. Хукће. Дубоко удише ваздух, па га избације. Мљацка устима. Отвара очи које се саме склапају. Болничар га буди. — Хајде, хајде, пробуди се — виче болничар, ударајући га мокром крпом по лицу. —- Јао... мајко... моја... — јечи он болно. Затим поче да моли од болничара воде. Грчевито се хвата за груди и хукће: —- Воде... воде... дајте ми само кап воде... Болничар му мокром крпом трља лице. — Јао, мајко, што ме роди! — преклиње мајку. — Ту... ту... — показује, хватајући се руком за груди. Болничар, који га чува, није приметио да је завукао руку под ћебе. Иако још упола