Opštinske novine

Прилози за историЈу Београда Мирослав Голубовић Рга^теп1а 1га^оеШае 1зе1И — Роман, који је награђен I наградом (са 10.000 дин.) на конкурсу Општине града Београда за најбоље дело из одбране Београда (Наставак) Немац их погледа, добаци им цигарете и продужи. Кад је он отишао, четници су цео дан псовали све најмилије ономе болничару, кадгод је прошао крај њихових постеља. Поред мука и патњи које нам задају ране, трпимо и оскудицу у води. Сви су водоводи бомбардовањем полупани; воду нам доносе из Саве у тако малој количини да нема довољно ни за пиће, а камоли за прање. Моје руке, лице и коса још су улепљени од окореле крви. * * * Осећам се врло рђаво. Болови су страшни. Несрећан сам због изгубљене ноге. Тешко ми је и помислити да сам сада човек само са једном ногом, и то у доба најлепше младости. Пре једнога дана био сам здрав и чио, могао сам да потрчим, да поиграм, био сам за све. А сада ? Сада је све то неповратно изгубљено. Најтеже ми је кад помислим на сусрет са родитељима. Мајка ће за који час доћи да ме види. Свакако да је већ чула да сам рањен; можда ме већ тражи по павиљонима. А отац?... Како ћу њему у очи да погледам?... Како ћу његов бол да издржим? Ова мисао ме доводи у такво очајање, да сада жалим што нисам остао и ја у рушевинама затрпан. Почињем да плачем. Покрио сам главу ћебетом и пустио срцу на вољу. Мислим да ће ми, када се добро исплачем, бити лакше. Тешко је то остати без ноге, а још теже такав се показати родитељима. Зато одлучим, ако родитељи не сазнају шта је са мном, да им се не јавим. * * * На вратима наше собе појави се моја мајка. Кад је угледала параване и носила са мртвацима, стаде као укопана. Окренем главу устрану, а сузе ми навру на очи.

— Кога тражиш, мајко? — упита је болничар. — Сина — одговара она. — Како се зове? Она се устеже да говори. Зна да сам четник и да то мора да крије. — Млад је он, још је дете. Рањен је у ногу. Рекоше ми његови другови . . . — Овде су само тешки рањеници. Иди у друге собе, па га потражи, мајко — упућује је болничар. — Његови ми другови рекоше да је рањен донет овамо у ову собу, у собу број десет — уверава га она. — Кажем ти, овде су само тешки рањеници. Напослетку . . . зађи од кревета до кревета и прегледај рањенике. Сирота моја мајка! Посрће и тетура се од постеље до постеље; пажљиво загледа сваког рањеника. Дошла је до мога кревета. Стаје . . . окреће главу . . . не може да гледа у моје лице, изобличено окорелим мрљама крви . . . Није ме познала . . . — Нема га — каза тужно болничарима, па се упути вратима. — Иди, мајко, потражи га по другим собама. — Била сам, децо. У другим собама има његових-другова, али њега нема. — Можда је умро? Рањеници умиру сваког часа, — рече јој неко. На ове речи она посрну; болничар је придржа и изведе напоље. Срце ми се стегло, а сузе лију. Јадна моја мајко, колико сам ти јада задао! После кратког времена, она се опет појави на нашим вратима. Дрхтавим гласом поче да моли болничаре: — Децо, помозите ми да нађем сина. — Јеси ли обишла све павиљоне, мајко? — пита је болинчар. — Јесам. Све сам собе обишла. Његови другови рекоше ми да је рањен. — Па, да. То сам већ чула. Само не знам како је рањен и где је сад. Једни ми тврде да је рањен у ногу; други да је умро на путу за болницу, а неки тврде да је донет у ову собу, у собу број десет. Била сам и у мртвачници, — на-