Opštinske novine

1*

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 553

разлажу на простије прод}'кте; ово претваран>е скроба у устима доводи до стварања једне врсте шећера, до т. зв. малтозе. (Свима је, на пример, познато да хлеб у устима, кад се дуже времена жваће, добија сладак укус; ово "долази услед делимичног претварања скроба V шећер). У своје време, и у науци и у приватном животу много се расправљало о томе, колико дуго храну треба жвакати. Ово питање је баш за наше доба од много већег интереса него што је некад било. — По овом питању није потребно постављати неке строге прописе и правила: довољно је објаснити какав физиолошки значај претставља акт жвакања. Према ономе што смо већ рекли, ' уколико храна буде дуже жвакана утолико ће бити више иситњена и више натопљена пљувачком, те ће према томе бити погоднија за гутдње и приступачнија дејству пробавних фермената (дејству птиалина у устима; доцније, дејству липазе и пепсина у желудцу). Сем тога, а то је чињеница коју треба нарочито подвући, у устима (у слузокожи језика) се налазе нарочите ћелије за чуло укуса, преко којих сазнајемо какав укус има храна: слан, сладак, љут, горак, кисео и т. д. Ово кушање хране т. ј. надражаји ћелија чула укуса, пренети преко нарочитих нерава на пљувачне жлезде и на жлезде у желудачној слузокожи, изазивају лучење ових жлезда; разумљиво је да ће њихово лучење бити утолико обилатије уколико дражење ћелија чула укуса буде дуже трајало т. ј. уколико храна буде дуже жвакана. Из свих тих разлога сасвим је умесно тврђење: да је добро сажвакана храна упола сварена. — Дакле, храну треба добро сажвакати; а храна је добро сажвакана тек онда кад се у устима претвори у кашасту масу. Храну биљног порекла (нарочито ону код које целулозна опна ћелија није кувањем или којом другом куњском вештином раздробљена) треба дуже жвакати него храну животињског порекла; ово је потребно зато што се дробљењем целулозне опне биљних ћелија омогућава пробавним соковима да делују на њихове хранљиве састојке. (Зато код преживара који се хране искључиво биљном храном акт жвакања има особиту важност у акту варења уопште). Модеран човек о важности жвакања хране требало би да води више рачуна, нарочито варошки становник који обедима поклања најмање времена, јер се стално жури> јури биоскопском брзином и на посао и на разоноду. — Сви становници градских оглемерација без разлике треба да се угледамо на примитивног човека, на пр. на оне вредне зидаре који свој одмор пре свега искоришћавају да снажним вилицама и здравим зубима сажваћу што боље своју свакидашњу кору хлеба.

Храну треба добро сажвакати, јер се на тај начин олакшава посао желудцу;. тешка и продужена варења у желудцу проузрокована су често недовољно сажваканом храном. Варење у желудцу. — Храна, у устима делимично промењена, актом гутања бива однета у желудац. — У желудцу се наставља започето варење хране. — Промене које храна претрпљује у желудцу двојаке су врсте: физичке и хемијске. Желудачни зидови (пошто се састоје и из мишићних слојева) грче се, чине покрете; под дејством ових покрета храна се меша са желудачним соком, постаје још кашастија и приступачнија дејству пробавних фермената. Под дејством желудачног сока одигравају се исто тако промене физичке природе; желудачни сок (поред других споредних састојака) садржи хлороводоничне киселине и пробавних фермената. Под дејством хлороводоничне киселине и фермента т. зв. пепсина неке хранљиве творевине (месо, на пр.) бивају упрошћене, тако рећи растворене; ово је корисно не само ради желудачног варења већ и за варење у цревима из разлога што месо, ако ову хранљиву творевину узмемо за пример, између везивног ткива и у мишићним влакнима садржи хранљиве материје које су тек после растварања меса лако приступачне дејству пробавних фермената. Што се хемијских промена хране тиче, у желудцу се одиграва у главном хемијско разлагање беланчевина: под дејством желудачног фермента пепсина (а у присуству хлороводоничне киселине) беланчевине, куване или некуване, разлажу се на простије састојке, на беланчевинасте супстанце мање молекуларне тежине, на т. зв. албумозе и пептоне. Ова хемијска промена доводи беланчевине до таквог физичког стања да је њихово усисавање сасвим могуће. Али, као што ћемо доцније видети, ово још није довољно; јер, чак кад би и били усисани од цревне слузокоже, албумозе и пептони не би сагорели у организму, већ би били избачени путем мокраће. (Да би организам могао да искористи беланчевине, потребНо је да их прими у крв у још простијем облику, у облику амино-киселина). Поред пепсина (фермента који раставља беланчевине) у желудачном соку налази се и фермент који разлаже масти т. зв. желудачна липаза. Под дејством ове липазе обичне масти се делимично разлажу на своје састојке, на глицерин и на масне киселине. Узгред напомињемо да се у желудцу, све док киселост његовог садржаја не постане већа, врши такође и претварање скроба у шећер; ово претварање скроба није проузроковано дејством неког фермента желудачног сока, оно је последица дејства пљувачног фермента птиалина; ради се дакле о „варењу у устима" продуженом у желудцу.