Opštinske novine

Арх. М. Тричковић

Наши архитектонски греси...

Архитектура је уметност, — можда највећа. У сваком случају, она је, више но ма која друга — социална уметност. Она, не само да се обраћа свима слојевима друштвене заједнице којој припада, него сви чланови ове заједнице, и појединачно и као целина, стварно учествују у њеном стварању. Због тога је архитектура најпотпунији израз једне друштвене средине, њене цивилизације, највернија слика њених обичаја, навика, начина осећања и умовања, њеног физичког и моралнога живота. Ни божанствене француске катедрале подигнуте у средњем веку, ни фломандске огромне комуналне грађевине, ни величанствене флорентинске палате, стварно

Палата Риунионе

богатство модерне Италије, није стварала искључиво машта генијалних архитеката. Све су оне, пре свега, производи дубоких жеља свих грађана онога доба да, једним ненадмашним архитектуралним делом, изразе своје религиозне или политичке идеале, производи националног поноса, регионалног патриотизма, некада врло развијених колективних осећања, која су, у 19 веку, потпуно усахнула. Зар нам је онда могућно говорити о архитектури наше престонице, а да, у сећању, не погледамо на поратни живот њених грађана и не сетимо се свих друштвених и политичких појава последњих неколико година? Код нас се, одмах после светскога рата, као и у многим другим европским државама, осетио велики поремећај у друштвеном животу и

необуздана јурњава за лаким богаћењем. Као стално, и овде стварао, на једној страни, т.зв. сталеж скоројевића, а на другој — пука сиротиња, без игде ичега. И док су једни, јурећи за кором хлеба, долазили у престоницу и проводили псећи живот, по шупа&а и уџерицама њене периферије, други, да би што видније истакли своје ново господство и прикрили сиромашство свога интелектуалног живота, зидали себи раскошне домове и захтевали од својих архитеката у стилу рађене фасаде. Поратни богаташи нису били једини потрошачи ове чудновате робе. Архитекти фабриканти стилова имали су своје најбоље клијенте међу људима који су, путујући по западној Европи, много што шта видели, и научили. Врло „утанчаног укуса", по повратку у отаџбину, они су осећали „неутољиву жеђ" за „лепотом" у архитектури и помамно тражили помпезне историске стилове. За оваку публику, архитекти су измишљавали најфантастичније псеудостилове и давали им крупна имена као: француски стил, талијански стил, стил Луиа XV, XVI итд., благодарећи „утанчаном укусу" ове публике, рађене су оне џиновске грађевине у Кн. Милошевој улици, ругла данашњег Београда. Годинама ће служити ове стилски обрађене палате не само као примери архитектуре коју не треба, ни под каквим изговором, радити, него и као доказ врло рђавог укуса поратних Београђана. Њихове фасаде, препуне ружних пилостера, тилигонона, багустера, престарених декоративних мотива узетих из најразноврснијих стилова и прилепљених једно поред друго без икакве декоративне везе и логике, по ћефу архитекта, нису, колико нам је познато, изазвали ни најмањи протест у нашој јавности. Наша интелектуална елита, иначе врло склона кригиковању и увек спремна да да свој суд о свему и свачему није нашла ни једну једину реч којом би скренула пажњу необавештених грађана на изградњу ових наказа новога Београда и спречила, колико толико, ширење ове рђаве архитектуре. За последњих десет - дванаест година, наша је престоница потпуно изменила своју предратну физиономију. Једна за другом, ишчезавале су скромне кућице некадањег Београда, а на њихова се места ужурбано подизале „палате" и „облакодери". Све су ове