Opštinske novine

Проф. Јова Ђорђевић

Београд престоница Југослави]е

Има скоро пуних осамдесет година од како се је Београд почео да сматра за стожер, за центар не само свих Срба него уједно за центар и свих Југословена. Још за владе кнеза Александра Карађорђевића, његов први министар, Илија Гарашанин, саставио је нацрт о раду на уједињењу не само свих Срба, но и свих Југословена, и Београд се је од тада почео да сматра за средиште тога рада. Тај рад Илије Гарашанина је назван „Начертаније" — нацрт рада. Ту се, између осталога, вели: Србија мора пре свега добро да упозна и схвати своју улогу у васкрсавању јужнословенских народа. Томе раду ће много помоћи наслон Србије на Француску и Енглеску. А да би ослободилачка мисија Србије имала успеха, „начертаније" предвиђа: начело пуне верозаконске слободе у Србији. За Аустрију се помиње, да споразум и слога између ње и Србије је политичка немогућност. Тај рад Србије да прикупља све Југословене изродио би неминовну опасност да с временом Аустрија изгуби све своје Југословене. Тако је за владе кнеза Александра Кара-Ђорђевића одређена улога мале Србије и Београда да буде Пијемонт у ослобађању и уједињењу свих јужних Словена без обзира у чијем се ропству они налазили. Али ојачани утицај Аустрије у Србији тога доба угушио је тај рад на ширењу те идеје о заједници Југословена. Овај се је рад много више развио за друге владе кнеза Михаила Обреновића (1860—1868 год.). Убрзо за овим кнез Михаило затражи од турске владе да се Турци који станују ван тврђава по варошима у Србији потчине српским законима. Али турска влада то одби. Због свега овога били су затегнути односи између Србије и Турске. Овакав рад у Србији много уздиже углед Србије код свих Срба и Словена, не само у Турској него и у Аустрији. Таква Србија постаде тада привлачна земља за све наше сународнике и они се почеше нагло у њу досељавати, а нарочито у Београд. По извршеном попису становништва Београд је тада имао 18.890 душа и то: 10.811 мушких, 6.284 женских; Јевреја је било 1.805 и то: 905 мушких а 900 женских. Онако затегнути односи између Срба и Турака у Београду доведоше убрзо до борбе — „Бомбардовања Београда" (јуна 1862).

Конференција посланика ових сила је извидела сукоб у Србији, у Београду, између Срба и Турака и решила је: да у будуће Турци остану само у тврђави београдској, шабачкој и кладовској, а остале да се уступе Србији као и варош београдска и да се све капије, раније поменуте, поруше. Молбу кнеза Михаила о потпуном иселењу из турских гарнизона из Србије прихватиле су Русија и Француска али је Аустрија томе одсудно била противна. Изгледало је да је на њеној страни и Енглеска. Због овога Турска и није хтела да чује о томе захтеву. Али кнез Михаило није хтео да одустане од тога захтева, чекајући згодну прилику за његов и извршењу. Тај је тренутак дошао када се у Аустрији и Турској десише важни догађаји који потресоше темеље њихове. Аустрија зарати са Пруском али је била тучена (јула 1866). Аустрија је замолила за мир Пруску и њену савезницу сардинску краљевину и измирили су се. По томе миру Аустрија је уступила Пруској своје вођство немачких државица а сардинској краљевини је уступила Млетачку у северној Италији. Усамљена, ослабљена, била је заузета својим невољама и тада кнезу Михаилу није могла да смета. У Турској пак те исте године букну устанак на острву Криту, који прихвати и Грчка у намери да присаједини Крит. Ове тешке прилике у Аустрији искористили су њени житељи Словени. Из овога доба је врло важан скуп „Матице Словенске" у Љубљани. Ту су били заступници из свих словенских покрајина из ондашње Аустрије. На овој скупштини је донет „љубљански југословенски програм". На овоме је скупу прокламовано једниство јужних Словена, јер су истога језика и задахнути истим идејама и да Срби, Хрвати и Словенци удруже све своје моралне и материјалне силе за рад на своме јединству књижевном, економском и политичком; да се заједнички труде да помогну своју браћу ван државних граница. Ова последња реченица указује на јак утицај Србије и Београда на овај рад у Љубљани, јер и ако изрично не опомиње Србију, јасно се види његова жеља да се помогне Београду у његовом потхвату на ослобођењу јужних Словена. За ово време кнез је био придобио и Енглеску да се не противи уступању градова