Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 123

Србији. И како се у ово доба јавише покрети хришћана у Херцеговини, Босни и Бугарској, противу турске управе, то и Енглеска, поред Русије и Француске, препоручи Турској, да гледа да задовољи Србију да се не би умешала у те хришћанске покрете. Услед оваквих прилика кнез Михаило се писмом, преко свога посланика у Цариграду, потужи великом везиру како Србији нису уступљена нека места а тврђаве ннсу порушене, као што је требало, према решењу цариградске конференције посланика великих сила, на шта је била пристала и турска влада. Том приликом кнез опет затражи да му се уступе и она три града (тврђаве: београдска, шабачка и кладовска) и да се гарнизони војска турска, иселе из Србије. Турска је увиђала утицај кнеза Михаила међу хришћанима у њеној држави и није смела да одбаци ову кнежеву молбу. Тако Турска, притешњена великим силама, наклоњених Србији, и догађајима, најзад пристаде да уступи и те три тврђаве Србији. Али да би изгледало да она то чини сама од своје воље, велики везир јави кнезу Михаилу да Турска не може пристати да се поруше те тврђаве, јер су то пирамиде којима су границе царства обележене, али султан хоће да их преда кнезу под погодбом: да се на бедемима беградског града (тврђаве) и даље вије турска застава поред српске. Кнез Михаило прими ову понуду и оде у Цариград да захвали султану и да му изјави своју владалачку покорност. Кад се кнез врати у Београд, београдски паша му предаде, у једној свечаној церемонији на Калемегдану, градске кључеве (6/19 априла 1867 године). По том турска војска (око 3000 војника) оде из Београда Дунавом ка Видину. Тако се тек у ово доба, после великих дипломатских напора, задоби оно што су Срби имали у доба Кара-Ђорђеве владе и Србија се сасвим ослободи турске војске. Стога је кнез Михаило, у октобру те године, на скупштини у Крагујевцу, и могао, између осталога, народу да каже: „да је испуњена једна велика његова и народна жеља, — гарнизони турски исељени су из Србије; да су градови на обалама Саве и Дунава у нашим рукама и слобода и унутрашња независност Србије постале су права истина". Овакав рад кнеза Михаила наилазио је на одобравање и подстицај и у народу и у великом броју омладине школоване у западној Европи, задахнуте о уједињењу нашега народа. И са оне стране Саве и Дунава српска омладина, са својим вођом Светозаром Милетићем, буди у народу свест о родољубљу и самопоуздању и да народ сам узме у своје руке ствар свога ослобођења, желећи да у томе раду буде вођа Србија. Ова је омладина, по угледу на италијанску област Пијемонт, која је почела и извршила уједињење Ита-

лије, називала Србију Пијемонтом, тражећи да она својим унутрашњим уређењем и сло бодама постане привлачна тачка за сву неослобођену браћу. Код свих наших племена идеја о заједници јужних Словена добија великога полета. Лист „Видовдан" у неколико својих бројева (од бр. 126—133, августа 1866 год.) расправља о јужним Словенима и позива француског цара Наполеона III да се држи начела народности, које је заступао и при уједињењу Италије, и помогне уједињење Југословена а да не допусти да се наше земље дају Аустрији у накнаду за Млетке (Венецију) или што ће бити истиснути из савеза немачких држава. Ова је омладина одржала у Новом Саду (о Великој Госпојини 1866 год.) своју скупштину. Између осталога, скупштина је решила да се друга скупштина целокупне српске омладине одржи следеће године у Београду. И ова је скупштина одржана у Београду (8 августа 1867 године) и поред свега противљења и разних сметњи од стране аустријске владе и као над омладином у својој држави, тако и код српске владе у Србији. После иселења турских гарнизона из тврђаве београдске, настаје нагло повећавање становника у Београду. У њега долазе и настањују се махом наши саплеменици из свих наших покрајина, и из Турске и из Аустрије. Извршени попис становништва у Београду 1867 године утврдио је, да је Београд имао 24.612 душа (мушких 14.477 а женских 10.135). Тада је први пут забележено да Топчидер има 156 становника (111 мушких и 45 женских). Напред смо поменули да је се августа месеца 1867 године одржала у Београду скупштина целокупне српске омладине. Сметње, које је чинила аустријска влада омладини преко Саве и Дунава нису омеле њен долазак у Београд. Тако исто и протести аустријске владе код владе кнеза Михаила да се спречи држање ове скупштине нису имали дејства. Српска се влада није мешала у рад ове скупштине српске омладине. На овој је скупштини било претставника из свих наших покрајина и то је много уздигло углед Београда као стожера, као средишта, целокупног нашег народа. Врло су важне одлуке које је омладина донела последњега дана рада. Оне гласе: 1) родољуби свију српскнх земаља и крајева, и од свуда где их има, представљају целокупну омладину српску; 2) браћа Хрвати и Срби могу учествовати у раду српске омладине; 3) и женскиње нашега народа, по могућству и по свом природном положају треба да помаже постизању задатака омладине; 4) омладина сматра себе као члана омладине свију Словена, а нарочито као члана заједнице јужних Словена. Овај полет Београда као средишта целокупног нашег народа изискивао је и друга-