Opštinske novine

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 321

Почећемо прво са нашим селом, јер је Југославија. по превасходству земљорадничка држава, у којој има 80—82% земљорадника, према највише 20% других сталежа и професија, док је у Енглеској на пример, 12—15% земљорадника према 85% других занимања. Отуда се и санитетска политика наше државе, ноленс воленс, има да креће првенствено у здравственим интересима нашега села. Штета — или срећа за неке — што ми немамо поуздане здравствене статистике, иначе би се видели очаји, који у томе смислу владају нашим друштвом. Принудни закон о самоуправној статистици, како здравственој тако и социјално-привредној, то је један императив. Без статистике нема социјалне етиологије, а без етиологије нема социјалне тераиије. Какво је садашње стање нашега села у односу на лекарску службу? Сељак још није довољно свестан важности и значаја лекарске интервенције. Традиција је ту јача од свега: гатаре, надрилекари и бабе васпитали су га из основа у сасвим другом правцу. Уз то његова је новчана привреда доста слаба те се он тешко решава на плаћање уопште, а лекара посебно. Он лекару иде у последњем часу када је свака нада на спас изгубљена. И по правилу ни тада се не долази да се болесник спасе — јер наш бистри сељак предосећа да је катастрофа ту — него да се спасе сопствена душа и да болесник пред смрт не зажали што није и лекар зват. Какви су материјални изгледи лекара баченог у једну такву средину?! Таман да умре од глади ако нема никаквог другог сталног прихода. Да ли се може захтевати од таквог лекара да се цео посвети подизању народног здравља? А када лекар не буде зависио од награде болесникове — у овом случају сеоски лекар од сеоске награде — село ће летети лекару и лекар народу, и наше ће село убрзо престати да ужива реноме најнекултурнијег села у погледу начина живота и исхране сељакове. Од социјализације лекарске службе зависи добрим делом здравствени препорођај села. Разуме се, ово се не може схватити буквално, јер се без пуног економког препорођаја не да ни замислитп ма какав препорођај села, па ни санитарни. Наш је сељак велики расно. То није ласкање нашем сопственом поносу, него факат који цео културни свет признаје. Он је политички развијенији него ли и швајцарски и енглески сељак. Он боље зна своја политичка права него што швајцарски сељак познаје своје кантонално законодавство или енглески сељак своју „магна-карту." Па ипак, он живи једним нечувеним животом, нешто бољим од живота наших преисторијских пећинских предака.

Стан му је хладна, влажна, непатосана кулача или кровиЊара. Храна му је гњецава, недопечена проја од кукуруза*, кога је културни свет оквалификовао као искључиво животињску храну која се ни у коме случају не би требала да употреби за људе. Вода, ако је из бунара, увек је загађена, прљава и пуна материја које труле. Одело му је тешко и непробојно сукно, нехигијенско у коме већином и спава. Алкохолизам га (кад има свог пића) буквално убија. Ту се у много случајева, пије циментама, без мере и свести да тиме врши самоубиство и себе и свога порода. Добру храну** (јаја, млечне производе, живину, воће, поврће), носи на пијацу, лишавајући њоме и себе и своју породицу да би добио новаца за порез, таксе за парничење, казне, алкохол и др. Хигијенска култура непозната је нашем селу. Постови изнуравају продуктивну моћ сељакову, јер су дуги и падају у најважније радне дане. Купање је непознато, чак и ако је река ту. Кад смо неке старе сељаке из самог предграђ.а Београда запитали летос за разлог некупања, одговорили су нам: „Шта ће нама то; купање је за дечурлију. Ми се купамо у своме зноју." Живот под таквим околностима доиста није завидан. Колико огромно планске енергије има да се утроши ради подизања правог и истинског живота на селу! Куд је боље да наш сељак има добру и хигијенску зграду, солидно одело, здраву и снажну храну, него што зна политички програм и историјат свих партијских покрета и њихових вођа и претставника у народу. Дужност хигијенско-санитарног уздизања села, подизања његовог правог културног жи-

* Хлеб им је највећим делом од овса и јечма, такозвана овсеница или проја од кукурузног брашна, испечена у црепуљи, гњецава, недопечена маса од воде, соли и самљевеног кукуруза. 72% земљорадника Србије и данас троши кукурузни хлеб. По областима (према званичним државним извештајима) проја се троши место хлеба: У Подринској области 64%; у Крушевачкој области 65.5%; у Тимочкој области 68%; у Шумадијској области 68%; у Пожаревачкој области 71%; у Ваљевској области 70%; у Моравској области 79%; итд. Као што се из овог прегледа види, скоро седам десетина нашега народа једе проју; само по неколико богатијих кућа у селу једу пшенични хлеб и погачу. Кукурузна храна, стална, непрекидна, из године у годину, из деценије у деценију, дегенерише оргаш;зам и изазива болести дегенерације, познате под именом авитаминозе. ** У нашој студији о регенерацији села („Наши социјални проблеми" — Издање Геце Кона 1932 год.) пружили смо анкетни материјал о очају исхране нашег сељака, а тако исто о том питању прикупили су и одлнчно средили још раније језив материјал г. г. Др М. Јовановић-ћатут, Др. Богић, Др. Ст. Иванић и Др. Добр. Гер. Поповић и др.