Opštinske novine

Стр. 322

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

вота — достојног данашњег човека — има да у скорој будућности припадне среским и сеоским лекарима. Егзекуција би била и даље у рукама државно-комуналне политике, али би ^ иницијативу имао да покреће онај ко је нај- г меродавнији и најближи народном животу а то је његов лекар. Ко је напр. позванији да покрене и реши питање, да се сви сеоски бунари претворе у чесме са природним отицањем или пумпама? Најпозванији је лекар, јер он је и најсвеснији какву кобну улогу играју бунари у свима епидемијама црева и пробавних органа. Ко- је најкопетентнији да уздигне свој глас противу овог страховитог начина живота нашег сељака, нашег радника, у опште нашег економски малог грађанина, него лекар. Јер овакав живот значи његову постепену дегенерациЈу и ужасно убијање. А социјализираном лекару, будућност народа лежаће много више на души него што то лежи данас приватном лекару! Социјализација лекара учиниће исто тако лепе — ако не и веће — користи и у градовима, и биће један од најважнијих стубова нове комуналне нолитике наших традова. Профилакса је код нас сада уопште слаба и недовољна. Она се мора проширити до могућег максимума. Све дијагностичне анализе имају се вршити бесплатно бар за оне који немаЈу материјалних средстава. По свима великим градским агломерацијама, а на првом месту у Београду, хигијенска се служба има децентрализовати. спровести по квартовима и ту установити што внше квартовних бесплатних амбуланти. Алкохолизам се ни као социјална болест, ни као хронично оболење данас не лечи. Изузетак су случајеви акутног оболења, које, најзад, за целину не значе много. Венеричним болестима поклања се и сада до душе нешто већа пажња, али ипак ни приближно онаква и онолика колико оне то заелужују по своме деструктивном утицају на расу и на избацивање великог броја људи из „привредног строја." Социјални значај је социјализираног лекара и у дечјем проблему огроман. Више од 35% свих становника у нашој држави чине деца. Ми имамо близу пет милиона деце, а од тога великог броја 70% траже и вапију за социјалном и здравственом заштитом. Све што се да за подизање деце физичко, морално и духовно, уштеђује се доцније на лечењу њиховом, социјалном збрињавању и на уштедама за робијашнице и казамате. Ми ни у великим центрима, на првом месту у Београду, немамо довољно дечјих установа, ни куративних ни превентивних, а о држави као целини да и не говоримо. Колико би нам за сву децу нашу требало колонија за одојчад, морских лечилишта, шумских летовалишта, дечјих диспансера, са-

наторијума, обданишта, дечјих болница, заштитних домова итд. Ми у држави једва имамо летовалишта за 100.000 деце, а треба да их имамо за 1,500.000. Париз има 190 дечјих диспанзера а 214 обданишта, а већи је од Београда највише 8—10 пута, а ми -и једних и других установа немамо укупно ни десетак. По сразмери • требали би да их имамо бар педесет. Отуда је код нас проценат умирања деце, уопште проценат морталитета страховито висок.* За извесне болести као туберкулозу, он туче светски рекорд. , Због тога је код нас исто тако и физичка дегенерација јасно запажена код свих окружних команди. Ми при руци имамо статистичке податке за неколико година. Оне очевидно показују стално опадање војне способности наших регрута због рђаве исхране и других еугеничних узрока:

година: проценат способних: 1921 67.11% 1922 59.38% 1923 58.20% 1924 58.04% 1925 55.06%

итд. Од истог капиталног значаја је и улога социјализираног лекара у станбеном и апровизационом питању.**

* У нашој студији „Проблеми дечје заштите", (1932 — Београд), објавили смо статистички материјал о здрављу београдске деце, материјал који својом језивошћу треба да забрине свакога од нас. Још у првим данима живота, инфицира се туберкулозом од све београдске новорођенчади 17,3%; туберкулоза у својим разним облицима продрла је код наше школске београдске деце у 90%, итд. ** Апровизациони проблем у нашем народу није само социјални и економски. него и здрваствено-хигијенски. Широке масе нашег народа, па чак и самог грађанства Београда, хране.се нерационално, нехигијенски и нездраво. Преко 70% становника нашег села живи од кукурузне хране, а ни 25% не једе топлу храну, јер уопште не кува. У Београду не само да. широке масе грађанства трпе непрекидно хронично изгладњавање — а ми смо званичном статистиком доказали да је квантитативни мањак у исхрани београдског грађанства у 1929 и 1930 год. био за преко 23,8%, —него употребљавају и до зла бога нездраву храну у својој нерационалној исхрани. Анкетним и статнстичким материјалом утврдили смо (види детаљно у књизи „Наши социјални проблеми", — 1932 год.), на пример непрекидно и катастрофално опадање потрошње млека, воћа и поврћа, тих главних придржитеља витамина. Потрошња млека опала је у Београду за преко 20% (на једног Београђанина утрошено је 1927 год. 78,940 литара, а 1932 год. пало је на непуних 60 литара млека), а потрошња поврћа срозала се и за преко 60% (1923 год. на једног Београђанина утрошено је 186,5 кгр. поврћа, а 1932 год. само 91 кгр.!) Ништа боље не стоји ни са потрошњом воћа. Све су ово колико жалосни исто толико н опасни знаци нфше нездраве исхране, која је резулатат са једне стране тешке економске ситуације, у којој се наше грађанство налази, али са друге стране и последица некултурне н здравствено нерационалне исхране његове.