Opštinske novine

Инж. Бож. Дарко Петровић

Диввшга€&ри ка^о одговорно осоШве — Један значајан проблем из општинске службе —

Пада у очи да у неким општинским установама и одељењима, која имају кредите за режиске радове, има међу дневничарима један знатан 'број квалификованих стручних лица, која би по функцији, коју врше, и могли и требали бити регулисани. Ови дневничари су често на важним и одговорним местима и у општинској су служби Београда по 10 и више година. Служба, коју ови дневничари обављају, не трпи непосредно од њиховог рада, јер то су обично квалификовани стручњаци: техничари и занатлије, али је подела одговорности у оваквим случајевима увек таква, да онај мали број регулисаног особља, који ради са овим дневничарима, стварно сноси сву законску одговорност за рад целе једне групе људи. Ово је последица начина третирања свих дневничара у општинској служби, који по Закону о заштити радника уживају једнако право отказа као и послодавци, и изузев за чисто кривичне радње не одговарају ни материјално ни морално више него што им износи неисплаћена — петнајестодневна плата. Међутим, има дневничара којима се поверавају објекти од велике вредности и њихова одговорност би требала да буде иста онолика колико и њихових регулисаних другова. Али рђава страна овакве употребе дневничара не лежи само у томе, што по Закону они не могу бити одговорни руковаоци, већ и у томе што су у сравнењу са својим регулисаним друговима у једном подређеном положају, јер не уживју ни право напредовања у служби нити право пензије ни сталности, док су привидно боље награђени из простог разлога што је садашњи Статут према групи материјала у општинској служби неправичан. Услед ове разлике у третирању регулисаног и дневничарског особља, многобројне се тешкоће које се у службеним односима појављују а за чије регулисање нема једне правичне и законске санкције, јер Закон о Заштити радника не намеће никакву дисциплинску одговорност дневничарима. Најефикаснија санкција овог закона је отпуштање из службе, али то у врло много случајева не користи служби а погађа неоправдано оно особље које би било способно да понесе пуну одговорност за свој рад. Нарочито је природа техничких послова таква да се извесне грешке не примећују одмахинемогу бити категорисане као кривична дела, већ као дисциплинске грешке, те се одговорност теже утврђује. Знатан број дневничара стручњака у оп-

штинској служби долази у главном отуда што се сваке године, при саставу буџета, у најбољој намери штедње, издају строга упутства која увек онемогућују повећање персоналних позиција, те је сваки предлог буџета рађен тако да личи што више на прошлогодишњи, да би у разним инстанцијама лакше пролазио. » Тако се догодило да се формације разних одељења повлаче по неколико година исте и ако се посао развијао и захтевао упослење нових снага. Ове нове потребе су задовољаване путем дневничара. Али ово није једини разлог што постоји знатан број стручних квалификованих људи међу дневничарима. Садашњи Статут особља, Општине града Београда, на жалост, предвиђа тако слабе награде за стручно техничко особље, и сврстава их у исту категорију са службеницима, чије су квалификације слабије и чија служба не носи ону одговорност коју има техничка служба. За оправдање овога наводим да су машинисти, којима се поверава руковање машинама чије вредности обично износе на стотине хиљада динара, сврстани у исту категорију као и болничари и дезинфектори. Услед овога су многи стручни службеници радије остајали дневничари него што су пристајали на регулисање, а поред тога су у времену превођења на нов статут многи регулисани службеници превођени у дневничаре да би остали у служби, јер би иначе морали оставити посао. Међутим, ради правичнијег регулисања службених односа, велика је потреба да се према стручном особљу у општинској служби учини правда и да се приликом састава новог буџета поведе рачуна о могућности превођења оних стручних дневничара у статутско особље, који врше стварно одговорне функције. Ма какво регулисање њиховог положаја, било изменама у самом статуту и омогућењем разврставања, било доношењем једне дневничарске прагматике, допринеће много квалитету рада појединим техничким установама Београдске општине, јер се друкше осећа у служби један службеник са регулисаним односом а друкше онај који и после 10—15 година предане службе може да изгуби своје место приликом најмање грешке или, што је још горе, приликом промене старешина, који не морају имати никаквих обзира према онима које ни Закон о заштити радника довољно не штити.