Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 583

У Грчкој, Италији, Француској и другде може бити засебна својина по спратовима и становима. У Италији пре више година држава је подигла станове за државне чиновнике, који постају власници тих станова после извесног броја година, кад уредно отплаћују амортизацћону рату у облику кирије. Поред врло значајног разлога, што се смањују издатци за подизање станова у заједничкој кући, ми имамо још и друге разлоге за то, да се што пре донесе Закон о посебним својинама станова у једној заједничкој кући. Велики је социјални разлог да имамо и по градовима што више власника непокретне својине, како би и економски осредњи људи могли донекле стабилизовати своју уштеђевину и како би дошли до крова над главом, те не би морали плаћати кирију другоме, која у најмању руку износи бар "25%, а често и много више, од стварних прихода. Вредност кућа је најмање колебљива у данашњој и сувише „динамичкој" култури. Такви људи добијају свест власника, која их подиже, добијају и у очима других, нису бескућници, по паланачким схватањима. Мноштво власника непокретности и у градовима има значај и за стабилизацију државе и народа у социјалном погледу. Кућевласници, или ако хоћете и становласници, имају много мање склоности ка комунистичким назорима него они што немају непокретаости. То се до очигледности показало приликом велике социјалне и политичке кризе у Европи па и у нашој земљи после Великог рата, при чему ипак комунизам није могао код нас са малим изузетцима — да заталаса широке слојеве народа а још мање да ухвати корена међу сељацима, код којих је највећи део власник непокретног имања. Тај се пример не сме изгубити ни даље из вида. Према томе, дужност-је нашој држави и општинама великих градова, на првом месту Београда, као и наших меродавних и немеродавних политичара, социјалним и другим јавним радницима, да свима силама пораде, да буде што више власника непокретних имања и у градовима, а то се најбоље може урадити доношењем Закона о заједничким зградама са засебним власништвом појединих станова, каКо би и слабији економски могли доћи до крова над главом. И држава и градске општине треба морално и материјално да помажу задруге, које се баве подизањем станова за становање задругара, а нарочито такове, које се баве и подизањем заједничких кућа за више задругара. Тако исто и групице људи, који подижу заједничку кућу. Државне, па и привилеговане новчане установе, као Хипотекарна банка и друге, држимо да би требало да првенствено дају зајмове задружним установама и групицама које подижу заједничке куће. Шта више мислимо, да би се њима можда могли давати зајмови

по јефтинијој .интересној стопи н. пр. за Уг—1% јефтиније. Изгледа да би поменути заводи били сигурнији у наплати дуга, пошто таквим задужењима није циљ новчана добит, већ долажење до стана, за који се и иначе плаћа кирија другоме. У осталом, после доношења Закона о заједничким кућама и у досадашњим презадуженим кућама радо би се станови засебно продавали, те би тако и Хипотекарна банка дошла лакше до наплате својих ранијих зајмова. Зајмове, које би добиле задруге и групице за подизање заједничких кућа, вратили би заводима нови власници заједничких кућа, борећи се уз то и политички противу комунизма, пошто су власништвом непокретности већ стављени у социјални положај, који је у основи противан комунизму. На тај начин водила би се и борба противу великих и гломазних кућа за издавање под кирију, противу т.зв. закупних касарна (М1е1;з казегпеп), које се често подижу без обзира на простор, светлост и ваздух и које су и са социјалног и са здравственог гледишта осуђене као велико социјално и хигијенско зло. Оне су особито опасне по нас, где се капитал за подизање такових кућа показао да не води никаква рачуна ни о простору, ни о ваздуху, ни о светлости, већ само о ренти; и Закон му код нас не чини у овом погледу никакву сметњу. То ствара поред других социјалних узрока, да је 50% свих смртних случајева домаћих радника и служавки у Београду од туберкулозе. Такве куће помажу да се ствара сталеж богатих рентијера па и доконих људи, што није баш желети са гледишта социјалноекономскога и социјалне правде. Београдска општина, поред борбе да се дође до закона о засебном власништву станова, могла би и нешто вИше учинити за подизање заједничких .кућа. Она би могла одвојити 20—30 милиона годишње за откуп земљишта на ближој периферији града, где су сада њиве и ливаде. Њој ће то земљиште већим делом бити потребно доцније за разне јавне грађевине и за социјалне и друге установе, а нарочито за паркове и шумице. Она би га доцније плаћала много скупље. Од тог земљишта један део, који није намењен парковима и шумицама и који није пошумљен, могао би се уступити, по цени коштања више интерес, поменутим организацијама, које би подизале заједничке куће. Наравно да се при томе мора водити рачуна о брзој и јевтиној саобраћајној вези, која је за сада за нашу периферију једина — трамвај. Ти би људи били општини благодарни, јер би дошли до јефтинијег земљишта; а за општину је у пуној мери значајно да изводи подижући, конструктиван рад, који није давање милостиње, већ који значи подизање — уз накнаду — радног, штедљивог и привређујућег слоја широких маса свога грађанства. ' 5