Opštinske novine

Јеврем Герасимовић

Мали и Јевхини станови

Редакција часописа „Београдских општинских новина" свој прошли број посветила је анкети малих и радничких станова у Београду. Ова анкета изазвала је велико интереоовање, и одмах по изласку тог броја стигли су редакцији многи нови чланци по томе животном питању широких маоа београдског становништва. Како су „Београдске општинске новине" орган Београда и свих његових грађана, то ће уредништво објавити сва нова гледишта по овом највећем социјалном питању Београда, без обзира да ли се оно са истим гледиштима принципијелно слаже или не. Уредништво „Београдских општинеких новина" пружило је своја становишта по овскм питању кроз чланке свога уредника и чланова Редакционсиг одбора, објављених такође у прошлом броју. Овог пута објављујемо прилог г. Јеврема Герасимовића баш зато што је он заузео скоро супротно гледиште према свима досада објављеним. Појмљиво је да се „уредништво Београдских општинских новина" принципијелно не слаже са свим са многим гледиштима г. Герасимовића, која објављује у Јавној говорници овога броја. Да у Београду има довољно станова за све грађане, то је очигледно, као што је очевидно да их ни половина није хигијенска, а лако је доказати да малих станова уопште готово и нема. Разлози за овакво тврђење веома су прости. Да ли ће бити и убедљиви, то је друго питање, јер све зависи од мерила, а њега после рата нема, нарочито од кад је и нас захватила „урбанистичка" мода, а свака мода је начин живота и рада натурен осталом свету од стране негативних елемената, у чистој егоистичној намери лаког живота на рачун слепих присталица такве моде. Да су постојећи станови, такви какви су, јевтини, може се доказати и заобилазним путем. На једној страни број становника предратног Београда и његових друштвених појава, на другој број становника данашњег Београда и број његових друштвених установа, као што су биоскопи, утакмице, кафане, барови, кабареи, балови, чајанке, кермеси, клубови, матинеа, плаже, дамен-фризери, маникири, педикири и све остало томе слично. Додајте томе, да једна породица „мора" преко лета да потроши половину кирије на плажу, преко зиме месечну кирију месечно на „друштвене приредбе", с пролећа и јесени месечне кирије на утакмице, кермесе, вашаре, а женски свет преко године добар део кирије месечно на ондулације и другу „негу тела", па ћете морати доћи до непристрасног и доказаног убеђења, да су данашње кирије, и

великих и средњих станова, више него сношљиве, управо много мање но пре рата и да износе много мањи део прихода станара него раније, нарочито када узмете у обзир неоспоран факт да је ретка породица у којој само један члан зарађује. То се уосталом доказује и приходима зграда које носе 8 до 10 и 12%, док свако друго предузеће доноси много више на уложени' капитал. Под зградом ми овде подразумевамо само оне које су зидане по грађевинским прописима, без икаквих швиндлераја, којих има тако много благодарећи лабавој општинској и полициској контроли и никаквој интервенцији у достављеним случајевима. Није нимало чудо што данас стан није стан, јер није довољан за онај број лица који у њему живе, те су зато станови, у погледу површине и запремине, претрпани. Сав живот је био, па и данас је, на улици и на јавном месту, на коме се мора показати, на који се мора трошити. Ван сумње је, да је та пренатрпаност, да је тај промискуитет поразно деловао на телесно, умно и морално здравље наших грађана, премда се то тако јасно не види, јер је и ту поратни дух „покондирене тикве" нашао друга мерила, разноврсне сурогате: место телесног здравља и снажне конституције узвитлану и прегладнелу линију, место умног здравља аривизам и рекламу, место здравог руменила пастел-фарбе, место морала сексапил. Да су ова мерила и ови циљеви живота дошли са дна друштва у целом свету, баш као што се поратни Београд напунио дном паланке и села, то није потребно нарочито доказивати, јер та мода већ пролази. Тако смо дошли до резултата да Београд има релативно довољно јевтиних станова, али да ти станови својом кубатуром и површином нису довољни за своје станаре, да су дакле за њих нехигијенски! Да ли су они уопште хигијенски? И не улазећи дубље у питање данас заиста веома спорно, шта је то хигијенски стан, и најкраћа шетња кроз ма који кварт Београда, не искључујући ни „великоварошки центар палата" сем неких ретких изузетака, Котежа Неимара и Професорске колоније, донеће нам резултат: зграда, страћара, зграда, страћара, и тако једнако. Ако завиримо у ове последње, а налазимо их готово најмногобројније у центру, наћи