Opštinske novine
5*
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 585
ћемо у њима једноставно ... ћумезе, ниске, мрачне, без ваздуха, влажне јазбине! Али, нарочито кад имамо у виду заглушну вику и самохвалу модерниста и урбаниста, неће бољи резултат бити ни у новим зградама, најмаше у помпезно названим палатама, обичним цинсхаусима. На једној страни улаз у мрамору, степенице оивичене оградом од кованог гвожђа, таваница у гипсу, плочице у кујни, — на другој хаусмајстор у вечитом мраку, без иједног зрака сунца, млађи, гледају у бунаре који се зову светларници, без иједног минута сунца! Анахронисми на све стране. Потпуно у духу „покондирене тикве", поратне генерације која безусловно тражи у стану купатило, јер се тај знак господства види, али се у. купатилу не купа, јер се тај знак господства не види, а после и кошга (загревање, вода,
широм целе фасаде, од пода до таванице! Половина таквих зграда мора неминовно бити нездрава. Као што је некада у варошима систем кујне, трпезарије и собе за млађе у сутерену доносио шкрофулозу, а.по селима нови систем собе и кујне на место изиданих и лицем с улице затворених блокова — неминован и богат извор свих могућих болештина, телесних, умних и моралних. Зато свако решење које не одбаци тај систем неће задовољити основне захтеве хигијене, јер неће дозволити сунцу да за максимум времена плави сваку одају стана у којој се људи баве дуже времена, а то су све сем купатила, клозета, оставе и предсобља, кад оно служи само као гардероба. Свако решење које хоће у првом реду да води рачуна о хигијени, мора начинити русвај у данашњем
Стан у СкадарскоЈ улици
сапун, рубље)! кошта таман колико једна чајанка, која се види, као што се види и слој бојадисаног коломаза на лицу, док се нездравље под њим не види. Да купатило, просторија, плац, инсталација, стаје 15000 динара, о томе неће да води рачуна, јер то повећава кирију за читавих 100 динара. Међутим, у питању хигијеничности станова у новим зградама, мора се ипак признати да друкчије и не може бити у градовима, подразумевајући под градом и вароши, таква људска насеља већих и мањих блокова, издвојених улицама, у којим све зграде морају изићи на линију, где цело лице мора бити изидано зградама. Кад су такви блокови од хектара и мањи, плацеви беда од 300 метара, која се може многопроцентно покрити зградама, а саме зграде на више спратова, онда ту не помажу ни најмодернији прозори,
уређењу градова и одбацити тобож хигијенски урбанизам великих зграда, као једну сулуду ствар пуну анахронизма. Само један пример. Државне штампарије не подижу се сваке године, већ једном у педесет или сто година. Такву једну државну штампарију подижемо и ми у Београду. На страну најнесрећније место са гледишта комуникација и положаја приватних и јавних установа упућених на њу, поред толиких других места у близини станице, која за штампаријом плачу, ова зграда биће један уникум, ако се подигне на том, и самом по себи несрећном плацу за такву грађевину. Поред тога што та зграда мора бити мрачна, дакле нехигијенска, упркос свих модерних постројења и одељења, она ће својом висином од најмање 20 метара свом својом дужином од 130 метара затворити са југо-југо-ис-