Opštinske novine
10
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 481
тичке циљеве који немају пред очима извршење комуналних задатака. Ипак градско прегставништво не сме бити тако подвојено да парализира своју делатност. У градским већима мора бити омогућена борба идеја, доктрина, умни напори разних струја и интереса, која једино омогућава интелекпуални и морални развитак и прогрес, али се пу мора омогућити да се ипак ствара колекгивна воља. То би се постигло ако би се већини тј. најјачој групи дало вигае од половице места у градском већу, тј. једног више од половине. Коректура изборне борбе и формација претставништва дала би се наћи још и тако, да једну трећину градских већника поставља државна власт, остављајући тако себи могућност, да у градска већа постави стручњаке за правна, економска и финансијска, техпичка и хигијенска пигања као и за социјално старање. Разуме се, да у том случају није пужио дати најјачој листи један више од половине мандата, већ би за биране градске већнике имао важити чисти пропорционални систем. Добити претставништво, у коме ће превладати комунални и грађански иитереси и који ће имати објективну и стручну компетентност, значило би високо подићи интелектуални степен и радну способност градског претставништва те тако добити експедитиван орган какав изискује потреба брзе и одлучне администрације тако важних управних јединица као што су градови. Градови имају да врше не само самоуправне већ и управне послове, а тај пренешени делокруг требао би бити пун, јер само ако градска управа врши пуну управну власт на свом подручју, може развити све гране управе у складности, која је потребна за успешан самоуправни и управни рад у граду. Тиме се додуше повећава обим послова, али велики део градова у нашој држави и до сад је вршио опште управну власт са много успеха тако да је тај систем потпуно испробан и пружио је доказа за пуно поверење грађанства и државне власти. Предуслов ипак за такво уређење јесте, да закон стави у дужност градовима да морају имати политичко управне и стручне чиновнике са квалификацијама, које су прописане законом о унутрашњој управи. Ти чиновници морају бити објектвни и дисциплиновани па зато их мора закон ставити под дисциплинску одговориост као и државне службенике, али уз управно-судску заштиту, јер само тако наћи ће исправан чиновник сипурност да неће настрадати зато што је ишао законитим путем у борби разних струја или партија и евентуалних опрека између државне и локалпе власти. Не мање мора законом бити осигуран и материјални положај чиновиика, он дшра би-
ти сталан и сигуран тако да му омогући непристрасност и пристојну егзистенцију а и пензију. Већ до сада било је у неким деловима наше државе зајемчено градским чиновницима право на пензију по прописима који важе за државне чиновнике; то право мораће и нови закон усвојити, јер држава мора и градске чиновнике сматрати посредним политичко-управним чиновницима. У погледу висине плата морало би се уважити да градски чиновници врше управне и самоуправне послове, да морају водити- и финансијску политику и спровађати газдовање општине а да имају и знатне репрезентативне, друштвене и социјалне обавезе, јер мора да живе у најужем контакту са грађанством, са националним, културним, хуманим и социјалним организацијама и установама, шта више да у великом делу морају бити и функционери у тим установама (н. пр. у ватрогасним организацијама, у организацијама за физичко васпитање народа, у Црвеном крсту итд.). Како је живот у градовима скупљи, а одговорност већа, морало би се омогућити да градови боље награђују своје службенике, поготово оне, који су специјални стручњаци за поједине гране управе, нарочито за привредна предузећа као што су у градовима водовод, трамвај, канализација итд. где просперитет тих предузећа зависи не само о ревности и опгатој способности водећих чиновника, већ и о њиховим специ.јалним организаторским, техничким и комерцијалним способностима. Поврх тога иронија је говорити о социјалном старању за цело грађанство, кад сами градски намештеници немају право на бесплатно лечење и лечење у бањама, кад немају ни она права која добивају излетници и туристи, а плата им се умањује на 500 или 1.000 динара тако, да имамо попречно градске намештенике са 1.500 динара месечних бруто принадлежности, а највишим чиновницима са преко 30 година службе снижене су плате на половину. Најтеже питање је финансијско. Наши стари градови развили су се полагано, јер градске капије нису биле сваком отворене већ само онима, који су могли да нађу осигурану егзистенцију у граду. Сада су градске капије широм отворене и у градове са свих страна долазе баш људи без осигуране егзистенције, желећи да је у граду тек створе. Град није више толико економско слободно тржиште колико радно тржиште, изложено безгранично конкуренцији превелике тражње рада. У томе лежи тежина социјалног питања у градовима и финансијских потешкоћа градова. Градови морају стварати скупе техничке уређаје да нагомиланом становнигатву створе саобраћајне и хигијенске услове живота али и да развију најгаире социјално старање. Финансијска снага, међугим, не расте једнако као што расту потре-