Opštinske novine

Јавна говорница:

Јеврем Герасимовић, Изградња пиргова у Београду

Има у нашој средњевековној архитектури мотива пластике; орнаментике и саме конструкције, који би се данас дали сјајно применити на свакојаке градске грађевине, некад онакви какви су онда били, много чешће вешто и уметнички допуњени и разрађени. 1 Али наши архитекти бране се увек на један исти начин: стари српски стил не припада само прошлости, већ искључиво сакралним грађевинама; данас се од једне грађевине, ма чему служила, тражи нешто друго, нешто ново, нешто савремено; данас располажемо материјалом који дозвољава више но некада малтер, камен, цигла и цреп. Као да је једна грађевина икада била нешто друго до скуп паралелипипеда, и као да ће икад бити нешто друго! Као да се тобожњи модерни стил не изводи у камену, цигли, малтеру и црепу!? Као да се збиља од данашње грађевине тражи нешто више од оног што се тражило од средњевековне, и као да се то постиже само модерним стилом!? Као да има стилова у којима су подизане само сакралне грађевине! Најзад, као да су у нашем средњевековном стилу подигнуте само цркве! Наши стари владари и њихова властела оставили су, истина, цркве, јер су њихови станови били већином од слабог материјала. Али, да ли су оставили само цркве? Хилендар је пун најпрофанијих зграда, манастирских конака. А близу Београда, међу остацима смедеревског града, налазимо на рушевине дворца Ђурђа Бранковића. А шта је постојало у Магличу, у Звечану? У Крушевцу данашња Лазарица била је придворна црква. Турци заиста нису рушили црквене грађевине, сем случаја борбе око њих, али то не значи да нису рушили и станове, да не кажемо дворове наших владара и њихове властеле, и старе српске градове, V којима није становала само најпростија војска. А горњи примери јасно нам казују да је било и таквих грађевина, подигнутих у истом стилу у коме и цркве, примењеном, природно на те профане грађевине. А после, где је тај стил који није био прво примењен на сакралне грађевине па са њих временом сишао на најпрофанију зграду? Преко манастирских конака и црквених кућа на бискупске дворове (дворове бискупа

који су све друго били само не свештеници) и других верских великодостојника, примењиван је и на дворове владалаца и богате властеле, док се није спустио преко комуналних и еснафских зграда на грађевине богатијих чланова трећег сталежа. Уметник је свакад славио неког: Бога или његовог свештеника, владаоца или његовог војсковођу, капетана индустрије или његовог радника. Да кроз грађевину није певао химну нечем нематеријално великом, уметник не би дао лепоту кроз стил, јер не би био искрен у своме обожавању. А да је певао химну нечем материјално великом, дао би лепоту нуво-риша, лепоту покондирене тикве, каквих лепота данас по рату има код нас у Боеграду тако много у свима областима људске радиности, уметности и занатства, лепота чији је канон посве прост и гласи: што скупље, то лепше! И кад су наши средњевековни неимари, тако српски, после химне Богу, певали песме и његовим свештеницима, а знамо да су је певали и седоме деспоту Ђурђу, природно је да би у истоме смислу певали и песме осталим меценама, властели и другима. Али за то није било времена, настало је убрзо веома дуго и мрачно доба, у коме се није могла певати никаква архитектонска песма. Али су певане друге песме: дивна народна песма и дивна народна орнаментика. ... Ако знање служи напретку, благостању, задовољству, срећи, — монопол знања сигурно томе не служи, нити људима помаже да до тога дођу, већ силно одмаже. У песништву давно већ не постоји такав монопол, па су зато нови уметници на основи народне песме новом потком испевали нове лепоте. У области орнаментике као да већ преовлађује дух монополског знања, јер чујете овда-онда да глас стручњака заб^ањује уметничкој души да на основи старе народне орнаментике новим поткама нове лепоте свету пружи. Али у области архитектуре и самим законом признато је формалним стручњацима искључиво право неексплоатације и експлоатације старе српске архитектуре, и право да деле епитете „лепо" и ,,ружно", „може" и „не може", те зато р$досно богаство нашег старог српског стила