Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 595

дају наведеним одредбама? По слову закона она се не укидају него се „офаничавају". Да виднмо како се „ограничава" стечено право на пензију и сталност. Стечено право на пензију је једно субјективно право које појединац изводи из низ прописа позитивног законодавства, и оно само по себи искључује свака ограничења. Свако ограничење претставља већ повреду стечених права , Говорити о ограничењима то је исто што го-ворити и о повреди стечених права. Игра речи при којој се суштина ствари не мења. Прво од тих „ограничења" јесте то што се о праву на пензију и сталност има донети одлука, и то право пензије да би остало у важности мора да се изводи не више из позитивних законских одредаба него из те одлуке коју доноси претседник општине са два већника. Мора, дакле, да постоји једно формално решење којим се признаје стечено право на пензију. Стечена права стављају се у зависност од једног формалног акта. Тај факат је већ довољан за постојање повреде стечених права! Том факту придружује се један други са истом последицом: то решење којим се имају да признају стечена права не може бити предметом административног спора. Против тог решења може се изјавити жалба само вишој надзорној власти која га може одобрити, преиначити или поништити. Значи да је то решење један акт дискреционе власти који има за циљ само целисходност а не законитост. Тај акт не пружа никакве гаранције појединцу да ће његово право бити поштовано, јер се њему одузима могућност да том праву, у случају његове повреде, прибави поштовање средством једне тресуде административног или редовног суда. Томе се надовезује још једна противуречност у самом законском тексту из које се закључује да законодавац или није знао шта су то стечена права, или је знао али је хтео на један заобилазан начин да их укине. § 159 3. о г. о. садржи низ противуречности и конфузности. Ретко је у закону наћи тако енигматичне одредбе. То је параграф за кога би се могло рећи да једном руком даје а другом одмах одузима. Његов став први и други могу послужити као класичан пример противуречности и повреде оног основног начела једне правне државе да закон нема повратно дејство. И баш противречност лежи у томе што први став прокламује то начело, а други га опозива. Док први каже да ће се одлука о признатим правима донети по прописима која су важила у времену када су се та права стекла; други став каже нешто сасвим супротно: „призната права која су у противности са одредбама §§ 100 и 104 свешће се сходно тим одредбама". Другим речима ако је један градски чиновник стекао право пензије или сталности сасвим у духу ондашњих прописа, па то право не буде у сагласности са одред-

бама §§ 100 и 104, оно се мора одузети, јер ст. 2 § 159 даје ретроактивно дејство закону. На оснбву оваквих овлашћења могу многи пензион. изгубити пензију, а многи активни градски чиновници остати без стечених права на пензију и сталност. То им се може одузети одлуком претседника општине и два већника, против које се не може употребити правни лек ни код управних судова ни код Државног Савета, сем жалбе код више надзорне власти, бана, а за Београд и Панчево, код Министра унутрашњих послова. Ова одлука мора бити донета за три месеца пошто министар унутрашњих послова донесе уредбу којом ће се привремено регулисати којем звању и положају државног службеника одговара звање градског службеника. То је предмет градског статута, али привремено то се има уредити министровом уредбом, пошто је немогуће применити уредбе о ревизији стечених права пре него што се не саобразе звања градских службеника са државним. Та немогућност долази отуда што је на пример искључено извршити изједначење у погледу величине пензије док се нема тачно утврђено којем положају и звању државног службеника одговара звање градског службеника. 5) Обавезност квалификације за градска службеничка места. —- Та обавезност може бити двојаке природе: и законска и статутска. Законска је она који предвиђа сам закон, као што на пример, § 101 прописује да „сви правни и стручни референти морају имати најмање исту школску и стручну спрему као и државни службеници одговарајуће струке"; или, § 154 да „судску надлежност општинског суда и посебне надлежности кмета по досадањем законодавству врши општински чиновник који има свршени правни факултет". Статутске квалификације су оне, као што и сама реч каже, које су предвиђене статутом. Какве ће се квалификације тражити за поједина места у градској општини, то ми не можемо да знамо пре него што се донесе статут. Несумњиво да ће се и ту највећим делом учинити позајмица из закона о државним службеницима. 6) Бенефиције жртвама ревизије стечених права. — Под овим жртвама треба разумети: 1) Градске службенике који не могу више да заузимају дотадања места због тога што немају за њих квалификације тражене по статуту или закону; 2) градске службенике који су имали сталност па буду отпуштени; 3) градске службенике који нису имали право на пензију, а затекли су се на положају који по статуту повлачи право на пензију (ове последње строго узев не би требало убрајати у жртве). Градски службеници под 1) могу се задржати на затеченом положају ако на Дан ступања на снагу овога закона имају нај-