Opštinske novine

Стр. 824

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

лако моћи увидети, да ће се тај задатак морати наложити једној организацији ширих основа и већег финансијског капацитета. * Радикално - демократско изборно право, уведено за изборе народних посланика за Народну скупштину, после уједињења брзо је себи прокрчило пут и у општине. Учињено је то законима и уредбама у годинама 1919 до 1922; уколико је активно изборно право за општинска претставништва по разним покрајинама било још диференцирано, оно је чланом 47 Закона о буџетским дванаестинама за месеце јули—септембар 1923 године у целој земљи изједначено тиме, што је одређено, да ће се избори општинских часника вршити по сталним бирачким списковима, установљеним Законом о бирачким списковима за изборе народних посланика за Народну скупштину из 1922 год. Закон о градским општинама није донео ништа ново, одређујући да је активно изборно право за изборе градских представништава идентично са активним изборним правом за народне посланике. Такође и трајање мандата и начин обнове општинског представничког тела доскора су били идентични са одговарајућим установама парламента, па су то још и данас. Изборни период је кратак, општинско претставништво не обнавља се одломком свога броја, већ се за сваки изборни период мења у целости. За пасивно изборно право, партикуларни закони су тражили за способност бити градски часник, поред активног изборног права и одређене старости живота, само још и чланство градске општине, а искључивали су градске службенике, лица која уживају издржавање или потпору јавних средстава и друго. Исту тенденцију показује и једнообразни закон о општинама. Насупрот томе, у градској општини функциони период је од три године продужен на четири, за способност бити градски часник тражи се навршена тридесета година живота, и поред активног изборног права и чланства у граду, још и најмање петогодишње настањење у граду; једна трећина већника у опште се не бира, већ се поставља од државне власти. Да су радикално-демократске тенденције ранијих прописа о градским општинама у новом закону унеколико ублажене, може се само поздравити. Већ по својој природи, комунална питања у доста већој мери изискују ванпартијско стварно и стручно третирање но што је то случај код питања државне управе у народном претставништву. Успешна делатност у управи града првенствено зависи од тога, колико је интензиван осећај припадности граду, осећај завичајности код лица која у ма ком својству учествују у градској управи. Демократија као целокупна појава, (а и поједине њене основне мисли) став општине је, истина, преобразила из основа, али

при томе није могла да измени и природно биће општине као економске, социјалне и културне заједнице, није могла да је потисне као организам који велики део своје снаге црпи из обичаја и традиције и који решавање својих задатака не може да поверава неасимилованим лицима. Не треба испустити из вида ни то што код општине законодавство и управа нису онако строго одвојени једно од другога као што је то случај у држави. Градски представник је и законодавац и управни орган, а управа је, као што је познато, струка која се стиче школском квалификацијом, праксом и стручним испитима. Мислим да би било погрешно, кад би се одредбе закона о градским опцггинама, које су донете ради ублажења радикално-демократских тенденција претходних закона, сматрале као реакционарне. Напротив, оне се уопште не налазе у линији овакве или онакве концепције политичког живота, већ потичу, просто, од природног својства општине као неполитичког тела, као правног лица по приватном праву, као месне људске заједнице ко ја поред интереса да се партијско-политички испољи има још и други интерес. Средства ко.јима је постигнуто поменуто ублажење, могу бити и недобра, али је неоспорно, да се закон ту креће у једном правцу који може само доприносити, да се градови појачају и утврде као жаришта свеколиког материјалног и духовног бољитка. * И поред многих и разноврсних разлика у организацији градске егзекутиве — готово сваки закон о градским општинама има своју индивидуалну устројену градску егзекутиву — у ствари ипак постоје само два основна типа, а то је магистратски и претседнички тип. Магистрат је колегиј који саодлучује и извршава одлуке одлучујућег органа; саодлучивање може бити уређено тако, да одлука градског представништва мора добити пристанак магистрата да би важила, или тако да магистрат има само право вета. За разлику од магистрата, претседник своје послове врши монократски; он претседава седницама градског представништа и извршује његове одлуке помоћу додељеног му градског чиновништва. За одлуке представништва није потребан његов пристанак, али су оне ипак под његовом контролом на тај начин, што их може задржати од извршења ако су противзаконите, а евентуално и ако су противне интересима града. Прво, требало се одлучити или за магистратски или за претседнички тип, а кад је претседнички тип прихваћен. требало је још и решити питање, да ли претседник треба да произлази непосредно из избора бирача, или има да произлази из избора самог градског представништва, било из његове средине, било ван ње. Нема сумње, да магистратска организација има једно првенство које је у томе, што