Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 825

се одлучивањем у другом колегију осујећују пренагљене одлуке првог колегија или одлуке које су донете под ма чијом пресијом; поврх тога рад магистрата није јаван, што још више доприноси могућности објективног и опрезног решавања. Што је колегију поверено такође и извршивање одлука одлучујућег тела — тврде поборници магистратског система, — има за последицу, да се одлуке извршују темељније и целисходније. Све док се одлучна разлика између магистратског и претседничког типа градске егзекутиве види у колегијалном односно инокосном решавању, магистратски тип је у преваги. Међутим, моје је мишљење, да одлучну разлику треба тражити другде. Одлучно је питање одговорности. Што год је одговорност више концентрисана, она је и уочљивија, а у колико је уочљивија, она је и мање избежива, па се према томе равнају и напор и пожртвоваиост који се улажу у рад. О одговорности за колегијалне одлуке магистрата каже познати комунални теоретичар Елер сасвим исправно: „Кад је закључак донет једногласно, сваки поједини члан сноси бар један одломак одговорности, а кад је закључак донет већином гласова, одговорност, истина, сносе они који су за закључак гласали, али се у колегијама који тајно расправљају, на жалост, не сазна како се гласало, нити каквим је разлозима поједини члан образложио свој стар; одговорност се дели, распарча, она изветри, појединац је скида са себе и тражи покриће у колегијалном гласању". Код претседника као инокосног извршног органа све је то другачије. Ни по коју цену он не може да избегне одговорност или је превали на другога. Ово важи чак и за варијанту, да су му додељени помоћници у лицу градских часника са којима дели своју надлежност. Пред градским представништвом и пред јавношћу првенствено одговара он, њему се приписују успеси и неуспеси у раду. Но, претседнички тип градске егзекутиве може се бранити још и са других разлога. Експедитивност у пословању је код њега сигурно већа, лични иницијативи је дата већа слобода, елеминисана је могућност конфликта компетенције и друго. Монократска организација егзекутиве је и подеснија за вршење државних послова. Ако се законодавац одлучио за овај тип, он је то учинио не само под утицајем наведених неоспорних првенстава, већ и под сугестијама које су му дошле из страних законодавстава, у којима се магистратски тип одржава једино тамо где је традиционалан; па и у тим пределима предвиђено је, да се може заменити претседничким. С погледом на друго питање т. ј. питање непосредног или посредног избора претседника, теорија једнодушно истиче, да је егзекутива организована у толико боље, у ко-

лико даје више јемстава за тачно извршивање воље одлучујућег тела. Она је организована лоше, кад је изложена искушењу, да пригодом доношења својих аката подржава вољу појединаца противу воље укупности. Ова опасност, међутим, постоји управо код извршних органа, који су изабрани непосредно, јер су они већма зависни од својих бирача но од органа чије одлуке извршују. Да би воља одлучујег тела била поштована и у најситнијим извршним радњама, потребно је да је егзекутива зависна искључиво од тога тела, а ово се постизава избором егзекутивних органа из средине одлучујућег тела. Не треба испустити из вида ни то, да се пренос целокупне егзекутиве на једно само лице може правдати само тако ако то лице има поверење оног органа чије одлуке извршује. Но, код нас посредни би избор био умеснији још и са разлога, што имамо две врсте већника које би требало што тешније међусобно повезати. Претседник Градске општине који би био изабран из средине већа, био би симбол и носилац тога споразума. Да решење тога питања код нас није могло испасти друкчије но у корист нелосредних избора, могло се очекивати. Речено је већ, да је наша општина политизована. Доследно парламентарним изборима, избори градских претставника врше се по листама. Давањем поверења листи, бирач истиче носиоца листе као оно лице у коме види оличен програм будуће комуналне политике. Бирајући лице на челу листе, он бира претседника. Овај систем има оне исте мане, које има и политизација општина уопште, али је, у оваквом закону какав је наш, логичан и доследан. * Неспорна првенства децентрализације и деконцентрације управе уопште, нагнала су законодавца, да предвиди доста широку могућност децентрализације градске управе. Децентрализацију градске управе зовемо независном, кад се на нижег органа преноси право одлучивања, а административном, кад се на нижег органа преносе послови администрације. И једна и друга деконцентрација може бити материјална или територијална, према томе да ли се на тог нижег органа преноси део стварне или месне надлежности. Административна материјална деконцентрација јавља се у управним одборима (§ 86 нашег Закона о градским општинама), а административна територијална деконцентрација остварује се поделом градске области на мања подручја и поверавањем администрације на тим подручјима нарочитим надлештвима, градским окрајним надлештвима или одељцима (§ 85 нашег Закона о градским општинама). Независну деконцентрацију имамо остварену једино у виду материјалне,